This page looks plain and unstyled because you're using a non-standard compliant browser. To see it in its best form, please upgrade to a browser that supports web standards. It's free and painless.

Gola kost

Jedna zrela i još uvek neubrana jabuka je savršena. Kada je ubrana i zagrižena, ona gubi svoj oblik savršenstva. Ona je oštećena, iskrivljenog izgleda, bez onog punog sjaja koja je imala kao netaknuta. Na njoj se vide samo tragovi desetak ugriza i vrlo brzo se zaboravi njen savršen izgled koji je imala na početku.


Ako bilo kakav oblik savršenstva ima kraja, da li onda bilo kakav oblik nesavršenstva može imati svoj kraj?
Da li na netaknute, čiste i još neiskorišćene stvari se može gledati kao na nesavršene, a na upotrebljene stvari kao savršene?
Često imamo tendenciju da na ljude gledamo kao savršene sve dok ne učine nešto što se nama ne dopada pa kažemo da ipak nisu onakvi kakvih smo ih zamišljali. Neubrane smo jabuke sve do trenutka kada neko ne poželi da nas proba, a onda, svesno ili nesvesno radimo stvari koje se drugima čine pogrešnim ili čak ispravnim, kako bismo se dopali drugima. 

Iscrtavamo iste krugove svaki dan. Probudimo se, protraćimo dan na ovaj ili onaj način, i na kraju zaspimo. A tokom traćenja dana, iscrtavamo iste podkrugove. Trudimo se da unapredimo svoje živote, da usavršimo sebe, da se nekome dopadnemo, da uradimo sa sobom nešto. I dok obavljamo bilo kakvu delatnost tokom dana, razmišljamo na svoj način. I taj svoj način, je nama ispravan i savršen. I u očima drugih koji obavljaju delatnosti slične našoj i imaju misli slične našim, njima smo savršeni. Svi ostali koji rade i misle suprotno od nas, govore da se živimo pogrešno.
Kažu da se suprotnosti privlače. U životu, preovladava realna teorema. Ako ljude posmatramo kao naelektrisane čestice, danas se vrlo često "čestice" suprotnih mišljenja i načina življenja odbijaju. To odbijanje nas dovede do narednog odbijanja, pa do narednog i tako dok ne naiđemo na "česticu" istog znaka i jednostavno se spojimo sa njom i budemo kompletni. 
Ali možda smo tokom odbijanja zapravo naišli na "česticu" istog naelektrisanja, ali smo zbog nekog bezazlenog nedostatka koji se nama učinio nesavršenim u trenutku okrenuli glavu i po ko zna koji put propustili još jedno "pozitivno električno polje".
Nakon što se okonča period blistanja i savršenstva i kada dođe do trenutka ispoljavanja mana, treba dobro razmisliti da li smo u stanju da osobe prihvatimo u obliku do srži izgrizane jabuke. Ako smo uspeli da zavolimo nešto što je spolja izgledalo savršeno i još pri tome veoma dobrog ukusa iznutra, onda će i svakom nesavršenstvu doći kraj ukoliko uz njega budemo opstajali sa istom onom željom koju smo imali i na početku kada je "jabuka bila još neubrana."

Autor all, 31 Avgust 2013 00:49 | Generalna | Dodaj komentar (3) | Permalink | Trekbekovi (0)

Šah-mat

Kada je gitara naštimovana, svaka odsvirana pesma svirača izgleda da je po volji onoga koji sluša. Tako je i sa ljudima. Kada smo "naštimovani", želimo da uradimo samo lepe stvari za onog koji je nama drag i tada su sve stvari na mestu. Ali šta se dešava upravo sa tim istim, nama dragim ljudima, kada pored svega lepog što činimo za njih preobrate sebe u osobu kojoj je teško udovoljiti, tako da i mali znaci pažnje nisu dovoljni da izmame osmeh na njihovom licu?
Od postanka, čovek je kompleksna vrsta živog bića. Najkompleksnija. Stvari bi mogle mnogo lakše da funkcionišu da smo kao biljke. Dok se polivaju, one se održavaju u životu. Ponekad se čini da nije samo voda ta koja ih čini živima. Naizgled, kao da i sam dodir ih učini živahnim, ili pogled, ili čak neka mila reč.

Previše smo sebična postojeća vrsta. Počeli smo da tražimo mnogo, a malo dajemo zauzvrat. Očekujemo kovčeg zlata, a još uvek nismo otvorili vrata nijednom lepom rečju. Zašto mora da dođe do iskazivanja toliko ružnih i bolnih reči da bi nam najednom sva prethodna pažnja zlata vredela?

Svi se pitaju gde je nestala prava ljubav. Nestala je upravo na istom onom mestu i u istom trenutku kada je došlo i do nestanka poštovanja, iskrenosti i tolerancije. Nestala je onda kada su ljudi počeli zdravo za gotovo da shvataju rečenicu da je bolje nekad slagati kako bi druga strana ostala nepovređena, pa su počeli da lažu i za mnogo veće i ozbiljnije stvari. Nestala je onda kada su ljudi preozbiljno shvatilli da "para vrti tamo gde burgija neće". I na kraju, nestala je tamo gde je zagrljaj i nečije prisustvo postalo mučenje.

Čini se kao da postoje nekoliko podvrsta vrste čoveka kao živog bića. Sve je više onih hladnih i "bezglavih" kičmenjaka, koji i da su nekad znali, namerno zaboravljaju sve moguće načine doživljavanja lepog. A reklo bi se da vrsta u izumiranju su upravo oni koji još uvek pokušavaju da sačuvaju te načine, koji, iako su nekad voleli i izašli iz bitke kao ranjeni, spremni su da opet ratuju kako bi osvajali i bili osvojeni.
Na posletku, ljubav je kao šah. Najlakše je predati partiju već na početku, ostavljajući i sebe i protivnika u neizvesnosti čija bi to pobeda mogla biti. A najteže je napraviti onaj "šah-mat". Jer tada ne pobeđujemo, već sve protivnikovo osvajamo, ili sve naše biva osvojeno.

Autor all, 23 Jul 2013 00:15 | Generalna | Dodaj komentar (4) | Permalink | Trekbekovi (0)

Evina jabuka

Ljude danas sve više navode na razmišljanje nečiji postupci, izgovorene reči, naslikane slike, komponovane pesme. Kroz to razmišljanje, padne im na pamet nešto što bi moglo da se uradi povodom nečijeg dela, da se da netraženi savet na nečije misli, da se doda još koja boja na slici ili da se koriguje refren neke pesme.

 

U većini slučajeva ostane na tome. Sve to ostane tako "šta bi bilo-kad bi bilo", ne trudeći se da bilo ko iznese svoj stav prema nečemu, i ubrzo se sve to zaboravi. Pitam se, gde je nestala hrabrost za preduzimanje stvari, inicijativa da se bilo šta promeni, ako ne u korist zajednice, onda u svoju korist.

Divim se ljudima koji se odriču mnogih zadovoljstava kako bi za centimetar više produžili ruku ka svom cilju. Podstiču me oni koji danas kažu:: "za  par meseci ostvariću to", i zaista to ostvare. Podstiču me ljudi koji ti daju pravi i iskren recept za uspeh na bilo kom životnom polju. Volim da slušam ljude čija se veličina ne meri parama na žiro računu, već osobinama kao što su upornost, motivisanost, inspirativnost, svrsishodnost, istrajnost.

Najbolje sedište je najbolje rezervisati pravilom: polako ali sigurno. Ali, zbog veka u kojem živimo, danas je moguće preskočiti sve moralne stepenice i naći se na poziciji koju bez sumnje zaslužuje onaj koji je tek zakoračio na drugi stepenik. To je isti onaj koji i dalje veruje da ne treba igrati prljavo i da će se svaki trud isplatiti jednog dana. I ko još pita za moral? Saznati nešto više o toj reči je danas nažalost moguće samo u Vujakliji, a u praksi je nemoguće za verovati.

 

I ovo je svakako tema na koju su mnogi vodili razgovore, ali to je sve što radimo. Vodimo tuđu brigu, gledamo u dvorište našeg komšije, beremo tuđe trešnje umesto da zasadimo svoju, trudimo se da nađemo što više mana umesto vrlina kod drugih. Sve radimo protiv svojih realnih perspektiva, očekivanja i maštanja.

Upravo oni koji su još od davnina spoznali veštine preskakanja svih stepenika da bi se došlo do moći i vlasti, koji su govorili da je tako ispravno raditi, masa danas ne zna da upravlja svojim blagom da bi stvorili svoje kraljevstvo i gradili svoje čvrste zidine. Ta masa živi danas u tuđem kraljevstvu, u začaranom krugu onih koji obećavaju mnogo i pune naše korpe umesto kofere.

 

Ali tu su mali revolucionari koji razbijaju te zidine i traže šupljine kako se više ne bi trovali praznim rečima. Sve je više onih koji usavršavaju sebe, nalaze sredstva da postanu vlasnici svojih života, da budu robovi svojih užitaka, a ne tuđih. Kada prestanemo da budemo gluvi na svoje želje i snove, kada počnemo da verujemo u sebe, tada ćemo prestati i da mislimo tuđom glavom.

Autor all, 22 Jul 2013 19:42 | Generalna | Dodaj komentar (0) | Permalink | Trekbekovi (0)

Među oblacima, negde daleko

-Ovde smo dolazili često. Sa ove klupe gledali smo u drveće koje je stajalo ispred nas. Ali imali smo omiljeno. Izdvajalo se od svih ostalih jer je imalo tri grane koje su bile umršene. Nijedno drugo nije imalo umršene grane. Samo to jedno, od njih 14. Da. 14.

-Voleli smo taj most. Uvek smo se trudili da uhvatimo trenutak kada na njemu ne prođe nijedan automobil jer jedino tako smo mogli u potpunosti da vidimo natpis na zgradi iza tog mosta. I dalje je tamo. Samo od onog dana, nisam uspela da uhvatim momenat praznog mosta. I od tada natpis ne mogu nikada da pročitam do kraja. I dalje piše, i to će proći.

-I pamtim taj dan kada smo ceo dan hodali bosi. Bila je opklada u pitanju. Rekao si, i da zgazimo u mulj, neku odvratnu smesu na ulici, žvaku, makar pala kiša, hodaćemo ceo dan bosi ulicama. Noge su nam bile crne kao gar kada smo došli u stan. 

-Rekao si da mi nikada nećeš poželeti dobro jutro kada se probudiš kraj mene. I makar bila tebi iz jutra u jutro sve lepša i lepša kada me pogledaš u oči, nećeš mi reći koliko sam ti lepa. Jer, rekao si, ne želiš rečima da upropastiš najlepše trenutke u svom životu. Rekao si, reči uvek pokvare sve.

-I još, rekao si. Kako je nebo puno misterija. Želeo si da budeš astronom. Nisu te zvezde inspirisale. Inspirao te je njihov sjaj. Jer nisi mogao da vidiš na daljinu pa je u tom tvom mutnom pogledu sjaj izgledao kao da se stapa sa sjajem svih ostalih zvezda. I volela sam tvoj mutni pogled. Jer sam u tvojim očima sebe videla kako zračim.

-A nisi bio tako rečit. A opet jesi... 

Autor all, 19 Januar 2013 00:01 | Generalna | Dodaj komentar (5) | Permalink | Trekbekovi (0)

Neko drugi više zna, neko bolji

"Moj život je brilijantan, čist". Pomislio je..

Momenta kada se rodio se ne seća. I jako mu je žao što ljudski mozak nije tako sačinjen da se sećamo svakog momenta u životu. S druge strane, najviše na svetu bi voleo da zaboravi neke trenutke.

Čudak je mali bio kao dete. Uvek je imao samo jednog prijatelja. Čak i u obdaništu kada je bio. Jer je mislio da tajne ne može da deli sa više od jedne osobe. Bio je previše naivan u mladosti. Voleo je da ima osobu s kojom može da priča o svemu. Baš o svemu. I uvek je bivao nasamaren. I pomisle ljudi, to su deca.. Petnaest, šesnaest godina. Ali ne. On je u duši bio jedno veliko dete, ali njegov mozak bio je prilično zreo. Sposoban da oseti laž, prepozna zle i dobre ljude. I upravo zbog toga je uvek imao samo jednog prijatelja. Jer nema puno dobrih ljudi.

Njegove misli su se drastično menjale s godinama. Vremenom se oslobodio, postajao svestraniji i imao puno ljudi oko sebe koji su hteli da učine puno za njega. Ali nikome nije verovao. Savete je primao vrlo rado, ali isto tako umeo da prepozna dobronameran savet koji su uistinu bili retki, zato ih je i retko usvajao. Uglavnom je mislio svojom glavom.

Bio je prilično samostalan. Visok, crn, markantan, mogao da ima svaku ženu koju je poželeo. I žargonski rečeno, lepile su se i one žene koje vole novac. A imao je puno novca. I nije bio rasipnik. Jer uvek kada bi želeo da kupi nešto skuplje, preračunavao je u glavi koliko se to isplati i da li bilo šta što kupuje nije slučajno njegov hir. Ali nije bio šrktica. Jednostavno, imao je teško detinjstvo i divne roditelje koji su se jako mučili da prehrane svoju porodicu. I on je svakog svog dečijeg momenta bio svestan da nije živeo u imućnoj porodici. Ali svakako da je posle svakog svog većeg uspeha priuštio sebi malo materijalnog zadovoljstva. Čisto da podseti sebe da je vredniji nego što je bio juče.

I jako je poštovao žene. Jer je njegova majka bila divna žena. Nikada ga nije tukla i uvek mu je pričala priče o dobrim i lošim ljudima. Te je priče najviše voleo. I zahvaljujući tome znao je kako da prepozna iskrenost i toplinu ženskih očiju. A mnoge su mu pričale prazne priče. Dopustio je jednom sebi da ga lažu i ukrali su njegovo poverenje. Tako da ga vremenom nije više imao. Verovao je samo sebi. A ljudima oko sebe dopuštao da misle da im veruje. I bio je vrlo vešt u tome.

Nije iskorišćavao ljude. Sa nepoštenima je lako izlazio na kraj. Ali sa onima koji su mu nešto značili u životu uvek im se vraćao, da ih makar pita za zdravlje. A obožavao je to pitanje. I vrlo obraćao pažnju prilikom razgovora s ljudima koliko ih interesuje njegovo zdravlje. Shvatio je vremenom da samo njegove roditelje to interesuje. I nikoga više. To mu je bila još jedna potvrda koliko je drugima stalo do njega. Jer svi su mu zavidili na uspešnoj karijeri i njegovoj poštenosti. Bio je svestan svakog trenutka da postoje mnogo bolji i uspešniji od njega na ovome svetu, a on se samo trudio da sebi udovolji. Da bude pravi ponos i dika njegovim roditeljima, da bude ono što jeste. A uživao je u načinu na koji razmišlja, uvek se izdvajao od savremenog sveta i prezirao moderno doba.

Maštao je o srednjovekovnoj ljubavi. Voleo da gleda crno-bele filmove i uživa u toj ljubavi na crno-belim trakama. Obožavao je pozorište i bioskop, da čita knjige i sve što je moglo bar na tren da ga odvuče od realnosti. Retko je bio maštovit jer je suviše bio pri zemlji. I kada bi sebi dozvolio da se neki korak uzdigne iznad površine zemlje, uvek bi se najpre vezao za neki kamen da ima šta da ga zadrži ako bi kojim slučajem poleteo isuviše visoko. Imao je strah od visina. I nije ih voleo. Čak nikada nije putovao avionom. A voleo je oblake. I kao mali uživao u pronalaženju smislenih oblika od oblaka na nebu. I tragao je čitavog života za takvom ženom. Za ženom koja je isto tako volela realnost ali koja bi ga u trenucima s njom povela do nekih visina. A voleo je staru modu. Ooo da, itekako! U svom stanu imao stare gramofone, ploče, enterijer od drveta, voleo je miris drveta. Stare časovnike, stripove, evergrin muziku i knjige. I uvek žalio što nije živeo u neko starije doba.

Nije bio nepogrešiv. Grešio je, kajao se retko, kada bi bio ljut vređao i psovao ali nikada nije dopustio sebi da se ne izvini zbog svog ponašanja. Ali obično je bivao takav jer je mrzeo nepravdu. Loše ponašanje, laž i neiskrenost. To je nasledio od njegovog oca. Jednim delom je mrzeo što ima te osobine u sebi, jer je u nekim trenucima voleo da ga lažu. Pogotovo žene koje je jako želeo da voli. I da im veruje. Ali nije mogao da ne prepozna laž i ne odreaguje. Bio je kao detektor laži. Postajao bi jako besan i bio u stanju tada da svašta kaže. Ali ruku nikada nije podigao na ženu. Jer kada bi došlo do tog trenutka uvek bi se setio majke i samo ućutao. Znao je kada prevare, znao je da ga lažu kada kažu da se neće ponoviti. I tu je obično stavljao tačku i nastavljao dalje. I to je bila jedina njegova mana. Retko ali burno nekontrolisano ponašanje. Ali makar je to bilo jako retko.

Često je razmišljao u svojoj mladosti o deci. Bojao ih se je jako. Zato je uvek vodio računa da ne dođe do nekih neprijatnih prevremenih događaja. Nije želeo da se suoči sa tim bićem u momentu dok još nije spreman da tako nešto pogleda u oči. Ali s druge strane je jako voleo da mašta o deci. I tome kako bi ih vaspitao kada bude došlo vreme za to. I obično je razmišljao u sebi o tome jer se plašio samog izgovaranja te reči: "dete". Jer uvek kada bi maštao o tome, pomislio bi na činjenicu da bi voleo da njegova decu budu kao on. Tako čist, tako normalan, tako obazriv i pažljiv. I nije mogao da svari pomisao da možda se njegovoj deci ne bi svideo takav način ponašanja. Da bi možda upala u loše krugove ljudi i ko zna šta još. I tu bi obično prekinuo svoje razmišljanje o tome.

Imao je jednostavno mišljenje o svrsi života. Da je ljudima dodeljena uloga da dišu, budu zahvalni što su se rodili i trude se da tokom svog života maksimalno opravdaju momenat kada su prvi put otvorili oči. Momenat kada su udahnuli prvi delić vazduha, momenat kada su ugledali oči bića koje ga je donelo na svet i da opravdaju sve ostale buduće trenutke koje će neko činiti zarad svakog daljeg njegovog koraka napred. Nije puno razmišljao o smrti. I retko ko ga je pitao za mišljenje o tome. Ali da bi upotpunio svoju zbirku mišljenja o raznim uglovima života, morao je da ima mišljenje i o tome. A vrlo je kratko bilo. "Desiće se kada bude bilo suđeno. Kao sijalica. Svetli punim svojim sjajem dok još može. Vremenom se troši njena energija i jedna od nekoliko glavnih žica puca. I ona se gasi. Tako i ljudski život."

Nije bio jedan od onih koji je imao odgovor na sve. Jer jednostavno, koliko god da je imao iskustva, znao je da neko ima više. I uvek bi pri izjavi svog mišljenja dodao tu rečenicu. Da je neko drugi znao bolje od njega.

Nije bio nametljiv čovek. I smatrao je da nije od onih koji je imao neka specifična obeležja po kojima bi ga pamtili. Bio je jednostavan i voleo je jednostavne stvari. I da ma koliko god posedovao tako malih osobina, bio je veliki čovek. I svakome za koga je mislio da ga bar imalo voli pričao je priču o lepom ponašanju. A ona je išla ovako..

"Kad je hladno, bodljikavo prase traži drugu bodljikavu prasad da leže zajedno, da se zbiju, jer im je tako toplije. Da nemaju bodlje to bi bilo lako. Ali, bodljikava prasad imaju duge i oštre bodlje. Kad se zbiju u gomilu, bodu jedno drugo. To nije dobro. A nije dobro ni kada im je hladno. Zato se bodljikava prasad dugo muče dok ne nađu neko zgodno rastojanje: da budu jedno uz drugo a da se ne bodu. To rastojanje zove se lepo ponašanje. Jer, lepo ponašanje je: da ja ne povredim tebe, da ti ne povrediš mene; da pomognemo jedno drugom, da i meni i tebi bude dobro."

...nadajući se da će u ljudima stvoriti makar delić osećaja dobrote. Jer je želeo da na ovome svetu bude malo više dobrih ljudi... 

Autor all, 18 Januar 2013 00:22 | Generalna | Dodaj komentar (2) | Permalink | Trekbekovi (0)

M!

I večeras je došao taj trenutak. Trenutak kada promili govore sve..

Hladno je veče. Tvoj koncert očekuje oko tri stotine ljudi. Malo je mesto, pa razumljiv je i broj tvojih obožavaoca. Da je veće, ili neki omanji stadion, bilo bi više ljudi. Na primer oko osamdeset hiljada njih koji bi uspeli da dođu, sigurno.

Posle sat i po čekanja do ulaska u klub, stala sam sasvim slučajno baš pored tebe. I ne. Nije to obična ljubav prema nekoj običnoj popularnoj ličnosti.  Jer to si ti za mene. Običan čovek. Sa emocijama, stahovima, uspesima i padovima. I bez obzira na činjenicu što nikada se neće ostvariti ono o čemu maštam skoro svaki dan, ipak verujem u svaki sledeći susret sa tobom. Jer te večeri..

Pogledi su rekli svoje. Tvoje posustajanje i moje suzdržavanje od traženja autograma, slike sa tobom.. 

Iako sam uvek imala hrabrosti da kažem, pokažem i dokažem svoje emocije, prema tebi nisam mogla. I nisi me razumeo te večeri. Videla sam i shvatila to. Okrenuo si se drugim pričama a ja nastavila putem svojih misli.

Iako ne znaš, a nikada nećeš ni znati šta sam imala da ti kažem, želela sam da ti objasnim koliko toga zajedničkog imamo ti i ja i da se nadam još samo jednom susretu. Jer još samo jedan pogled biće dovoljan. I više nego dovoljan. 

Hrabrosti nemam, a još manje reči za ljubavne romane.  

Autor all, 16 Januar 2013 01:16 | Generalna | Dodaj komentar (2) | Permalink | Trekbekovi (0)

00:00

Tema Novogodišnjih i Božićnih praznika je aktuelna ovih dana. Na ulicama ljudi nikada u većoj žurbi i nikada sa većim osmesima na licima nisu nego u ovom periodu. Kupuju se ukrasi za jelku, šalju čestitke svojim najdražima koji su daleko, ulice gradova nikada svetlije. 

Najčešće priče ovih dana; šta nam donosi predstojeća godina, da li ćemo dobiti bolje nego ove godine ili manje.. Svi formalno svima žele sve najlepše i najbolje, najviše se osmeha drugima pošalje, najviše poljubaca, najviše zagrljaja. Čitaju se godišnji horoskopi, mnogo ljudi u novogodišnjoj noći se mole da im Nova Godina donese boljitak.

Najviše volim Božić. Badnje veče izaziva u meni toliko lepih i toplih emocijama kada se u porodici svi okupe i večeraju na miru. Miris pogače i samo uzbuđenje ko će izvući paricu u svima nama probudi dete. Kada se orasi bacaju po ćoškovima kuće i peče tikva. A onda ujutru pali Badnjak i nestrpljivo se očekuje neko na vratima ko će prvi ući u kuću i po nekom starom verovanju, kakav je taj čovek, takva će godina i biti. 

A dok ne stigne Božić, seta. Ne znam da li postoji još ljudi koji se osećaju kao najusamljeniji čovek na svetu na prelasku iz stare u novu godinu. Ne volim kada se lažni ljudi pretvaraju da im je zaista stalo da požele nekome toliko sreće i zdravlja. Ne volim što su neki ljudi u tom periodu godine najveseliji kao da od 365 dana u godini ne umeju da iskoriste vreme kao da je svaki dan Nova Godina. Ne volim kada se ljudi doteraju samo tada misleći da je to veče specijalno. Jer svako veče može biti specijalno. Kada se troši brdo novaca na nepotrebne stvari misleći u tom trenutku da je zaista važno kupiti nekome nešto skupoceno.

I ne volim nijedan lažan period godine. Dan zaljubljenih, 8. mart i tu Novu Godinu. Svaki dan može biti sjajan i najbolji ukoliko sitnice urade svoje. Bez puno para, bez puno šminke, bez lažnih želja i zagrljaja. Šteta što funkcionišemo rutinski. Makar većina. A život je zaista lep...

Autor all, 29 Decembar 2012 18:02 | Generalna | Dodaj komentar (2) | Permalink | Trekbekovi (0)

Ljudsko prokletstvo

I svi mi ponekad pomislimo: "Zašto?"

Zašto sve mora da se odvija na način na koji mi to ne želimo? I zašto kada znamo šta želimo, opet nismo sigurni da li je to to što želimo? Zašto i kada je prisutna ta ljubav, nismo sigurni da li je imamo u potpunosti? I zašto kada nema ljubavi, nismo sigurni da li nam je potrebna?

Ali čak i mi, neromantične duše, željni smo ljubavi. Iako je na veoma čudan način ispoljavamo. S jedne strane, prevelikim uzdržavanjem od emocija kako ne bismo pokvarili čaroliju, a s druge strane pak, prekomernom pažnjom prema onome koga volimo kako bi taj neko u svakom trenutku bio svestan naše ljubavi.

Da li život zaista može biti surovi bumerang i vratiti nam duplo gore od onoga što smo radili u prošlosti? I kako ubediti isti taj život da smo svi mi ljudi od krvi i mesa sa emocijama i potrebama da zadovoljimo našu psihu? Kako shvatiti to da ljudima bez svesti sreća češće dolazi na vrata a dobrim osobama dolazi isto onoliko koliko čovek tokom života pronađe detelinu sa četiri lista?

Kako shvatiti prokletu sudbinu?

 

Autor all, 19 Decembar 2012 16:12 | Generalna | Dodaj komentar (4) | Permalink | Trekbekovi (0)

Prvi sneg

I pao je prvi sneg. Nije pokrio ulice i krovove kuća, ali svakako nas je svojim uskomešanim prolaskom kroz vazduh upozorio da zima dolazi.

Ja ne volim sneg. Ali volim zimu. I sad, kako zima bez snega? Jeste glupo, ali sada ne pričam o emocijama koje sneg može da uzrokuje kod ljudi, već o klasičnoj prirodnoj pojavi kao što je sneg.

Sve je lepo kada padne sneg preko pola metra a onda čim izađe prvo sunce krene da se topi, pa je voda svuda po ulicama kao da je kiša padala mesec dana. I noge nam se kvase i ne možemo normalno da prošetamo gradom a da se ne vratimo kući kao da smo bili u Amazonskim tropskim šumama.

A kada je u pitanju zima, ona svakako svima nama nekako dobro dođe posle vrelih letnjih dana, posle pomešanih emocija, gluposti koje smo pravili, jer tokom leta svi mi imamo neki višak adrenalina koji želimo da ispoljimo na bilo koji način.

Za mene prava zimska idila jeste kada dođe to tmurno vreme i nebo postane maglovito tako da mu se ne može videti pravo lice. Kada se pije topli čaj kod kuće, vreme provodi sa svojim najbližima i kada se vatra čuje iz ognja kako pucketa.

I ko voli sneg neka mu se raduje, ko ne voli sneg neka mu se opet raduje jer sve je prolazno u životu, kao i taj sneg što nas poseti jednom godišnje.

"Uživajmo u životu danas, juče je prošlo, a sutra možda doći neće.."

Autor all, 03 Decembar 2012 09:53 | Generalna | Dodaj komentar (2) | Permalink | Trekbekovi (0)

Muški način presipanja iz šupljeg u prazno

Postoji jedna vrlo zanimljiva stvar kod današnjih muškaraca.

Zbog čega svi govore kako bi voleli da upoznaju jednu finu devojku, koja je skromih razmišljanja, koja je mirna, divna, za koju znaju da je vredna pažnje, za koju znaju da će zbog njega prekršiti sva pravila i to samo iz ljubavi? I svi kažu da im je potrebno da ih devojka samo voli i bude tu uz njih. A zapravo dešava se ovakva situacija..

Momak stvarno sretne takvu devojku. Krene u neku komunikaciju sa njom. Nakon izvesnog vremena shvati da zapravo nije to to što je tražio, jer zaboga ona i ne izgleda dovoljno provokativno za njegov ukus, nema obline koje zadovoljavaju njegove seksualne kriterijume i već posle pete rečenice oni se okreću svojim drugovima i ignorišu prethodni razgovor sa datom ženskom osobom.

Zašto uopšte vi muškarci pričate da želite takve devojke a u stvari ne možete da se pomirite sa tim da će vam devojka imati mnogo manji dekolte nego što ste zamišljali ili vam nešto drugo zasmeta po pitanju fizičkog izgleda i da takva fina devojka ne izgleda kao neka koja je sišla sa modne piste?

Ili se dešava situacija da se vi muškarci upustite u vezu sa nekom finom devojkom, a varate je sa drugima samo iz razloga što se ne penje na štiklama i ne nosi kratke suknje.

I posle muškarci ne mogu da shvate žene. Ko će vas da shvati? 

 

Autor all, 02 Decembar 2012 23:16 | Generalna | Dodaj komentar (0) | Permalink | Trekbekovi (0)

Čovek?

Svi se danas žale kako su žene onakve, muškarci onakvi... Danas gledam neki video na svima poznatom youtube-u, govori čovek kako su sve žene iste, te varaju, te lažu, te ovo, te ono. Ili ja imam previše sreće da budem okružena dobrim osobama koje imaju i zrno savesti da, kada se upuste u emotivni odnos sa nekom osobom, ostaju lojalne takvom odnosu sa nekim.

Ili ja možda na previše dobar način biram kakve ću ljude oko sebe imati, pa se samim tim i ne susrećem sa pričama o tome kako žene varaju, lažu, imaju po stotinak lažnih profila po internetu, ne znaju ko su ni sebi samima kada se pogledaju u ogledalo.  

Zaista mi nije jasno šta se više događa na ovom svetu. Iako je besmisleno zamarati se svim tim, ali iz dana u dan mi je sve više muka od priča kako su svi jednolilčni i jednolično razmišljaju. 

Ne razmišljaju svi isto. I nisu svi isti. Samo što je nekima Bog dao sposobnost zdravog razmišljanja, a neke ostavio pošteđenim.

Tužno je sve ovo oko nas. Ako nastavimo gajiti gnev u nama, ako nastavimo negovati predrasude i svojim rečima širiti negativne misli, nećemo ni promeniti mišljenje o drugima. Nećemo verovati da postoje oni koji su vredni pažnje.

A ako samo malo pogledamo oko sebe, svi se mi žalimo na ovo isto. I tako ćemo svi mi ostati da dižemo monološke revolucije na papirima, video snimcima, blogovima...

Život ne mora biti siv, može biti i žut, ako mu sami dodamo malo boje.  

Autor all, 01 Decembar 2012 00:04 | Generalna | Dodaj komentar (0) | Permalink | Trekbekovi (0)

Izgubljeni stari-"novi" prijatelj


"Opet sam otvorio oči. I dalje ne mogu da shvatim. Šta je nepohodno da učinim da ne osetim kako dišem? I ovaj dan biće kao i svaki drugi. Jutra su najteža. Teža nego popodnevni časovi. A večeri. One mi dođu najlakše. Njih se najmanje sećam.
Ustajem i ovog puta iz mog prašnjavog kreveta. Soba je kao i moja duša. Rasejana. Kapci su mi teški, jedva trepćem. Prošla noć je bila gora nego bilo koja druga. Ili bolja. Ne znam, ne razlikujem više dobro i zlo. 
Noge jedva pomeram i hramljem od mamurluka do svoje kuhinje. Nisam ni gladan, već sam žedan. Razmišljam između vode i piva. Jer mi pivo posle žestokih pića dođe kao voda. Isto mi je. Ali ipak uzimam vodu jer odavno nisam uzeo nešto čisto.
Sedam za sto i pokušavam da ne razmišljam. Nema svrhe prisećati se događaja od prošle večeri, nema svrhe planirati dan, a najmanje volim, da ne kažem mrzim, da razmiljam o sebi i o tome šta i ko sam postao. Oblačim se i izlazim na ulicu. Šetnja bi mi prijala.
Jutro je kao što rekoh, teže nego popodnevni časovi. Ulice su još vlažne od kiše i u mom grlu zastaje smog koji se širi u vazduhu. Teško je vreme, kao i moja glava. Čujem okolo ljude kako pričaju o meni. O mom "mirisu", polu-pijanom hodu, o mojim blatnjavim cipelama koje ne promašuju i jednu baricu. O mom oronulom kaputu i neočešljanoj kosi. Puno je tmulih pogleda prošlo pored mene. Puno prezira u njihovim očima. Svi oni sude a vrlo malo znaju o meni...
Naiđoh na moj kamen iz detinjstva. Tu sam kao dete voleo da sedim i čavrljam sa drugarima. I opet sam seo tu. Da vraćam uspomene. Među njima bilo je mnogo lepih i samo jedna ružna. A kada se setim te jedne, ona je dovoljna da poklopi sve one lepe uspomene. 
Najviše smo voleli jesen. Sedeli bismo na ovom kamenu i pričali do jutra ili samo ćutali. I još uvek vraćam naš poslednji vođen razgovor ovde. Razgovor o putovanju na koji nikada nismo otišli. I već sutradan, nije te više bilo...
Od tog dana noge me stalno vode mom novom prijatelju otkad tebe nema. Flaši. 
Svaki dan ovako počinje. Dupli viski. I nakon ovog teškog jutra sa već naručenom prvom čašom, znam da neću uskoro kući. Ne dok ne postane malo lakše. Dok ne dođu popodnevni časovi. A kako dan tone u mrak, tonem i ja neznajući razlog zbog kojeg si otišla. A kao i svaki pijanac, odgovor tražim na dnu flaše. Ali i pijanac zna da flaša nema dno. A s tim, nema ni odgovora..."

Autor all, 02 Oktobar 2012 12:18 | Generalna | Dodaj komentar (0) | Permalink | Trekbekovi (0)

Stanje relativiteta

I jedna za drugom se mešaju u glavi. Ova kaže:"e sad je ovo".. Ona kaže:"šta se to čuje".. Hiljadu je misli u malenoj fioci, negde na polovini puta između desne hemisfere i sivih ćelija. Biram desnu stranu jer mi je ona uvek bila najdraža. Sivu boju jer su moždani putevi zamagljeni. Dok gledam tamo negde, osećam svaku pulsirajuću tačku. Na toj neravnoj površini, vulkani krvi izbacuju iz sebe vreo mlaz, koji eksplodira u dalekoj tmini kao vatromet. Bezbojne varnice svetlucaju, i otežavaju disanje. Vazduh ulazi kroz zakrčene alveole, koje sa naporom odvajaju belo od crnog. Dragocena nit, bez koje ne bi živeli, izlazi iz začaranog prstena i pada niz vodopad propustljive mase. A nakon toga, ko zna.. Stopalo preko stopala. Dok se telo pomera, nadražena koža kroz svoje pore uzima jedan po jedan trzaj snage. Prvi nivo je boje krema. Na prelazu u drugi nivo, hiljaditi deo te iste snage rasparčava se na još hiljade delova koji traže svoje mesto u sledećem nivou. Već na trećem, suočavaju se sa bojom trule višnje. Ona dozvoljava prolaz samo na kraju svoga zamka. Ali snaga nalazi izlaz i ide dalje. Stiže do drhtave praznine, i tu završava svoju vožnju. Još samo osećaj na velikoj površini, na sred koje je rupa, ispunjena isprekidanim linijama. Svaki udisaj, sladak je i gorak. Pecka, boli, prija, želi da izađe na slobodu. I polako, ovim rečima, kida svoju membranu i izlazi kroz debeli sloj slatko-gorke iluzije. Tu nema nivoa, ali ima oblaka. Mračnih oblaka, bez nevremena. Vreme je mirno, i još za koji minut i biće slobodan. Zeleno okruglo biće, pojavljuje se kao aura iznad velike površine sa rupom. Posmatram je, lebdi i dotiče mnoštvo drugih aurica. I svaka od njih ima svoj osećaj. Dok se sudaraju, prave mali crveni bljesak. I svaki taj bljesak pukne kao balon od sapunice. Kraj igre je ovde. One ostaju u stanju relativnog mirovanja dok ne izgube svoj osećaj.

Autor all, 22 Septembar 2012 17:22 | Generalna | Dodaj komentar (0) | Permalink | Trekbekovi (0)

Stara navika

Padam na svoje tle. Osećam te ponovo u svojoj blizini. Tiho mi prilaziš, ali tvoji bučni koraci te odaju. Dolaziš da mi ometaš još jednu ivicu mog stvaralaštva. I sada, kada si tu, dopusti mi da se po ko zna koji put potrudim i spoznam sve četiri strane tvog postojanja. Tvoj milimetarski razvoj utiče na moju poslednju misao koja prati ovo kišno slivanje niz bezdan. Obožavam tu prazninu koja sledi svako najmanje rastojanje. Daješ mi nabacane note, koje pokušavam da rasporedim u svom notnom sistemu. I uvek je tvoj violinski ključ daleko od bilo koje dodirne tačke.

Linija.. Jedna ravnodušnost koja želi biti ispunjena tvojom večnošću. Izazivaš me i daješ znak da opet rizikujem sudbinu tvoje opasnosti. Kada bi samo na trenutak utonula u tu besmrtnost koja kruži oko nas kao naelektrisani oklop. Želiš da me promeniš. Shvati. Ne želim tvoju moć ni na vrhovima svojih prstiju. Nemoj da mešaš osećaje koji daju uzroke svakom sledećem koraku. Prija mi ova hladnoća i tvoja želja da odustaneš od manipulisanja mnome. Daješ mi motiv koji uliva u moje uši preglasnu muziku. Sada je nova navika glasnija od tebe. Svesna si da tek sada ne možeš ništa promeniti. Odaljavaš se polako i tvoj bljesak obasjava presušene puteve nekadašnjih reka. Tvoje jedro se ukopava u jednom mestu i ja ga puštam da tu ostane.

Nailazi novi momenat. Prilika je da ti se obratim kao starom poznaniku. Sada kada potpuno nestaješ, daj mi dozvolu da ti priđem još jednom. Volela sam nekada taj dodir zbunjenosti. Razlikovaću sve. Promeniću sve. Uživaću u uspomeni koju si mi ostavila pred poslednjim vratima. Sigurno ćeš se javiti opet. Ali gledaj da to bude retko. Ili je to prevelika reč za tebe?  Iako to ne želim, ipak svrati ponekad. Hajde. Sada kreni, i zatvori i ova vrata. Ali ne ostavljaj uspomenu. Odlazim i ja. Neshvaćena kao i ti. Sretnimo se u trenutku izgubljenosti kod istog ugla u koordinatnom sistemu. A mene će pratiti svaki delić tvog razuma..


Autor all, 19 Septembar 2012 13:52 | Generalna | Dodaj komentar (2) | Permalink | Trekbekovi (0)

Progres

I tako svačija priča započinje tamo negde, i traje izvesno vreme.. 

Onaj ko je svestan prolaznosti vremena, smatra da nedovoljno brzo završava svoje poslove. To je jedan od kvaliteta uspešnih preduzetnika. Haha.. Rezultati onoga čime se bavim već neko vreme se pokazuju dobrim. Ali više me to ne ispunjava kao nekada. Jer dosta toga sada fali. Ovaj bezlični trenutak, ovaj datum i ovo vreme. Bilo je drugačije. Kako sve izgleda bednije za povećanjem broja godina. I evo te podele o svrsi života:

neki se upoznaju sa njom, spoznaju njenu težinu, i okrenu joj leđa. Takvi se više ne obaziru na nesreće koje se mogu zadesiti u životu, ili namirišu neprijatne okolnosti i veoma brzo pronađu način da sve okrenu na pozitivnu stranu. Takvi se odnose prema životu kao prema subjektu sreće i njih prema statistici čini mali broj ljudi i zovu se "zatvorenooki". 

Dalje, postoje oni koji su takođe spoznali svrhu života i shvatili veoma dobro njenu težinu i nalaze na putu ka nepoznatom. Odnosno, nisu sigurni da li će biti bolje ili neće. Većina postane vremenom ravnodušna prema svemu tome, ne traže izlaz iz tog kruga gde nema odgovora na večito postaljeno pitanje i ne čine ništa negativno a takođe se i ne trude da svoj život učine nešto posebno pozitivnjim. U ovu grupu ljudi spada malo veći broj od grupe "zatvorenookih" i nazivaju se "slepooki".

A onda postoje oni koji su kao i navedeni shvatili svrhu života i njenu težinu i prolaze kroz dve faze. Fazu teškog prihvatanja i fazu realnog prihvatanja. Prva faza je dugoročan fenomen koji može da traje i po desetinu godina i više. Ovi ljudi se na kraju dugogodišnje borbe sa životom suočavaju sa trenutkom odustajanja ili sa trenutkom kasnog prihvatanja. Dok ljudi koji prolaze kroz fazu realnog prihvatanja, obično spoznaju svrhu života još u svojim ranim godinama i bore se da obezbede sebi bolje. Ovde spada najveći broj ljudi i oni se nazivaju "realnooki".

E sad, šta je sa onima koji tokom čitavog života življenja nisu svesni da žive život? I oni shvate svrhu života. Na samrti.. 

Najčešće pitanje koje se postavlja jeste kako prepoznati trenutak svhatanja svrhe života. Ključ je u prioritetima. To su sve one stvari oko kojih se najviše trudimo. Da se staramo o tuđim životima, da nas zavoli neko, da izgradimo karijeru..

Svrha života je tamo gde nam misli najviše lutaju..

Autor all, 16 Septembar 2012 23:24 | Generalna | Dodaj komentar (0) | Permalink | Trekbekovi (0)

1 2  Sledeći»
Powered by blog.rs
Valid XHTML 1.0 Strict - Valid CSS