Minsko polje
Kada nešto jako želimo, svim srcem, kako smo zamišljali da tako i bude počinjemo istog trena da razmišljamo šta nas sve može eventualno sprečiti na putu do našeg ključnog cilja. Da bismo došli do našeg glavnog cilja moramo najpre ispuniti niz zadataka koji su različite težine. I moramo veštački apsorbovati sve što nam neko ko je iznad nas diktira da bismo mogli jednog dana da budemo na sličnoj poziciji kao taj neko. Kažem veštački jer uvek prihvatamo odluke viših organa protiv naše volje.
Ukoliko imamo glavni strateški cilj u životu, imamo i strahove pred nama. Neću verovati u to kada mi neko kaže da se nijednom nije uplašio i pokolebao da se vrati, da odustane na tom dugom putu osvajanja vrha planine. Ono što sve nas, prvenstveno nas uporne ljude treba da motiviše do uspeha je vizija o tom vrhu. Vizija o trenutku kada postavimo zastavicu kao Nil Armstrong kada je sleteo na mesec. I tada će svi znati da je to naše mesto. Da možda nismo prvi koji smo došli do tog mesta, ali da smo ipak uspeli kao i naši prethodnici da se izborimo do kraja.
Pričati o životu je besmisleno. Jer život nikada nije bio i neće biti jednostavan. A nije ni pojam koji je do kraja istražen. Jer u tom sistemu svi funkcionišemo drugačije. Sa različitim interesima i stepenima ljudske razvijenosti. Živimo u različitim delovima sveta, pod različitim okolnostima. Zato ne možemo da pričamo o tuđim situacijama kada ni sami ne znamo gde sutra možemo da se zadesimo. Jer mnogo je teže doći do vrha, a mnogo lakše spustiti se dole. Na dno. Na taj strmoglavi pad ne moramo da utičemo mi sami, postoje i uticaji koji nisu pod našom kontrolom.
Zato sve treba posmatrati objektivno. Imati u vidu da ne postojimo samo mi. Da postoje i drugi. Da kako drugi mogu, da učinimo sve da mi možemo bolje. I da nas spreči sve drugo, samo ne jedno. A to je strah od sebe samih. Jer kada do toga dođe, mi odustajemo..
Uzdah. Treptaj. San. Život.
Jedno je kada sam sebe upitaš da li je ispravno uraditi nešto, ali drugo je kada te život ne pita da li ti odgovara da on uradi neke stvari za tebe..
Postoje različita verovanja i mišljenja da nas okružuje neka sila koja nam vraća sve vremenom kao bumerang. Kada neko uradi pogrešnu stvar i vrati mu se isto nekim, ne tako prijatnim gestom, kažemo za to da je karma. Ili neki za to koriste izraz "Marfijev zakon".
Obično pod uticajem alkohola ljudski mozak popušta pred stvarima koje inače u trezvenom stanju možda nikada ne bi uradili. Neki zovu bivše momke/devojke, neki ispoljavaju agresiju, a neki jednostavno alkoholom teše svoju nesrećnu "sudbinu".
Mislim da je ta stvar vezana za sudbinu prilično mitski pojam, usađen u ljudske mozgove još pre mnogo godina. Ali prilično dobro paše kada ne nađemo bilo koji drugi razlog zbog kojeg nam se trenutno dešavaju neke stvari. Ili meni je na primer favorit "ko zna zašto je to dobro", kada se nešto desi kako nisam zamišljala.
I uvek ćemo kada ustanemo svakog jutra pogledati kroz prozor u nebo i pomisliti na to šta bi moglo da nas očekuje tog dana, a isto tako ćemo svake večeri leći u krevet sa mišlju, zbog čega su nam se neke stvari desile istog tog dana.
Ali svakako je ohrabrujuća činjenica da, dok nam se bilo šta dešava, dok imamo razloga da razmišljamo o bilo čemu, znaćemo da izvršavamo naše uloge koje su nam date. Znaćemo da živimo život.
Izgrebana ploča
Ono o čemu zaista razmišljaju muškarci je seks. Ono o čemu zaista razmišljaju žene je ljubav. I seks. Ali ljubav dolazi na prvom mestu. Ljubav je svuda oko nas. Pre bih rekla da je to izmišljena emocija. I na kraju svega, to postane samo reč.
Zašto su ljudi toliko patili zbog te ljubavi, borili se, osvajali gradove, ubijali ljude zbog toga? Ako je ljubav nešto zaista tako lepo, zašto uvek mora da postoji mračna strana tog nikada do kraja spoznatog pojma?
Sigurna sam da svi imaju makar malo iskustva sa tom emocijom. Ili bar imaju izgrađeno mišljenje o tome. Ne mora da bude izgrađeno. Može biti i samo mišljenje.
Kada pomislim na crno-bele filmove, obično mi je u glavi Frenk Sinatra kako zavodi neku damu i peva joj "Can't take my eyes of you". Mislim da je u njegovom dobu možda i zaista postojala ta ljubav..
Ali kada govorimo o savremenoj ljubavi..
I kada prolaze kraj mene svi ti ljudi koji se drže za ruke, volim da gledam njihova lica, da primetim da li zaista uživaju u ljubavi. Neretko nailazim na ljude koji su gradili iza sebe godine zajedničkih uspomena, ali vazduh tih osoba kada ostanu sami često ispunjava samo tišina.
I dan danas kada pogledamo neki romantičan film ne bude nam jasno, zašto je to tako samo u tim filmovima? Verovatno zato što toga nema zaista u realnosti i ostaje samo veštački način hranjenja naših tela i srca koji su željni te ljubavi. 97% ljudi više ni ne zna kako treba da izgleda taj osećaj. Na koji način možeš da prepoznaš kada ona dođe, u koji kutak se smešta i kolikim intenzitetom preovladava tvojim duhom i telom. U ostala tri procenta spadaju ljudi koji su umrli zbog ljubavi. A to su većinom bili pesnici..
I jedno je sigurno. Vreme prolazi, ljudi razmišljaju o svemu samo ne o tome kako da zadrže sreću koja nas retko nađe. Zašto kada ona dođe, vremenom prestanemo da je budemo svesni?
Ženski "šovinizam"
Iako reč šovinizam znači nešto sasvim drugo, u današnjem svetu se na to gleda kao na neku vrstu ljudskog nemorala. Ili tako nešto.. Vrlo poznat je muški "šovinizam", ali hajde da analiziramo poređenja muško-ženskog šovinizma, s tim što će veći deo pažnje biti usmeren ženskom delu. Usput, ne zamerajte (ukoliko i čitate ovo moje) na mojoj slobodi pisanja.
Dakle.. Pod muškim šovinizmom kao bi trebalo da se podrazumeva nipodaštavanje ženskog razmišljanja. To odgovara onim muškarcima koji ne poštuju ništa što bi žena uradila ili rekla. Kada posmatramo ove mlađe generacije, može se primetiti dobar broj onih koji uživaju u svojoj mladosti u punom smislu. I ne traže, da kažemo, ozbiljnije veze sa devojkama već ih varaju na sve strane. S druge strane, žene su oduvek maštale o muškarcima koji ih nikada neće slagati, prevariti.. Ali sa svakim daljim razvojem ljudske populacije, sve je manji procenat verovatnoće da će muškarci ostati verni svojim devojkama, ženama. A da ne pričamo o brakovima gde muškarci imaju mišljenje da će imati seks čitavog života samo sa jednom ženom, koja će mu roditi dece, on će morati da radi, da ih izdržava a ljubav vremenom se dovodi u pitanje. I ne samo ljubav. Smanjuje se i ona stara želja za seksom koja je postojala u mladosti. I onda savremeni muževi traže nešto mlađe, uzbudljivije, hrle u međunožje drugih žena koje možda ni nisu svesne da su oni oženjeni i imaju decu. Ili jednostavno, plate neku prostitutku ako imaju dosta para.
Naravno, tu su i devojke i udate žene koje varaju. Da ne ispadne da samo kritikujemo muški rod.
Ali ključni problem je kada se žena ponada da će baš taj možda biti odgovarajući i upusti se u komunikaciju sa tim nekim, i onda kada treba da dođe do poljupca uslede reči.. "ali ja sam mislio da ćemo imati seks?!".. E onda sva ženska nadanja padaju u vodu i dolazi se do zaključka kako savremeni muškarci posmatraju žene samo kao seksualni objekat. A na strukturno nagomilavanje ovog problema doprinosi činjenica što se ove reči sve češće sreću.
Baš sam nedavno gledala jednu parodiju vezanu za današnje veze. Šta će sve muškarac reći devojci kada je napaljen?.. "volim te, ti si meni jedina.. Ti si sva divna, sva nežna, lepa, zauvek želim ostati s tobom, graditi porodicu.. "da, da, slušam te, aha, da.. Ajd' sad skini se".. I tako dalje.. Smešno ali istinito, zar ne?
Gde je otišao ovaj svet? Zašto mediji imaju toliki uticaj na ljudska razmišljanja, odluke? Gde su nestale prave vrednosti života?
I za kraj. Ženski "šovinizam" - kada žena odluči da iskorišćava muškarce i da ih povređuje svojim neodlučnim ponašanjem. Kada daš broj telefona i više se nikada ne javiš. Nešto slično muškom "šovinizmu".