Minsko polje
Kada nešto jako želimo, svim srcem, kako smo zamišljali da tako i bude počinjemo istog trena da razmišljamo šta nas sve može eventualno sprečiti na putu do našeg ključnog cilja. Da bismo došli do našeg glavnog cilja moramo najpre ispuniti niz zadataka koji su različite težine. I moramo veštački apsorbovati sve što nam neko ko je iznad nas diktira da bismo mogli jednog dana da budemo na sličnoj poziciji kao taj neko. Kažem veštački jer uvek prihvatamo odluke viših organa protiv naše volje.
Ukoliko imamo glavni strateški cilj u životu, imamo i strahove pred nama. Neću verovati u to kada mi neko kaže da se nijednom nije uplašio i pokolebao da se vrati, da odustane na tom dugom putu osvajanja vrha planine. Ono što sve nas, prvenstveno nas uporne ljude treba da motiviše do uspeha je vizija o tom vrhu. Vizija o trenutku kada postavimo zastavicu kao Nil Armstrong kada je sleteo na mesec. I tada će svi znati da je to naše mesto. Da možda nismo prvi koji smo došli do tog mesta, ali da smo ipak uspeli kao i naši prethodnici da se izborimo do kraja.
Pričati o životu je besmisleno. Jer život nikada nije bio i neće biti jednostavan. A nije ni pojam koji je do kraja istražen. Jer u tom sistemu svi funkcionišemo drugačije. Sa različitim interesima i stepenima ljudske razvijenosti. Živimo u različitim delovima sveta, pod različitim okolnostima. Zato ne možemo da pričamo o tuđim situacijama kada ni sami ne znamo gde sutra možemo da se zadesimo. Jer mnogo je teže doći do vrha, a mnogo lakše spustiti se dole. Na dno. Na taj strmoglavi pad ne moramo da utičemo mi sami, postoje i uticaji koji nisu pod našom kontrolom.
Zato sve treba posmatrati objektivno. Imati u vidu da ne postojimo samo mi. Da postoje i drugi. Da kako drugi mogu, da učinimo sve da mi možemo bolje. I da nas spreči sve drugo, samo ne jedno. A to je strah od sebe samih. Jer kada do toga dođe, mi odustajemo..