00:00
Tema Novogodišnjih i Božićnih praznika je aktuelna ovih dana. Na ulicama ljudi nikada u većoj žurbi i nikada sa većim osmesima na licima nisu nego u ovom periodu. Kupuju se ukrasi za jelku, šalju čestitke svojim najdražima koji su daleko, ulice gradova nikada svetlije.
Najčešće priče ovih dana; šta nam donosi predstojeća godina, da li ćemo dobiti bolje nego ove godine ili manje.. Svi formalno svima žele sve najlepše i najbolje, najviše se osmeha drugima pošalje, najviše poljubaca, najviše zagrljaja. Čitaju se godišnji horoskopi, mnogo ljudi u novogodišnjoj noći se mole da im Nova Godina donese boljitak.
Najviše volim Božić. Badnje veče izaziva u meni toliko lepih i toplih emocijama kada se u porodici svi okupe i večeraju na miru. Miris pogače i samo uzbuđenje ko će izvući paricu u svima nama probudi dete. Kada se orasi bacaju po ćoškovima kuće i peče tikva. A onda ujutru pali Badnjak i nestrpljivo se očekuje neko na vratima ko će prvi ući u kuću i po nekom starom verovanju, kakav je taj čovek, takva će godina i biti.
A dok ne stigne Božić, seta. Ne znam da li postoji još ljudi koji se osećaju kao najusamljeniji čovek na svetu na prelasku iz stare u novu godinu. Ne volim kada se lažni ljudi pretvaraju da im je zaista stalo da požele nekome toliko sreće i zdravlja. Ne volim što su neki ljudi u tom periodu godine najveseliji kao da od 365 dana u godini ne umeju da iskoriste vreme kao da je svaki dan Nova Godina. Ne volim kada se ljudi doteraju samo tada misleći da je to veče specijalno. Jer svako veče može biti specijalno. Kada se troši brdo novaca na nepotrebne stvari misleći u tom trenutku da je zaista važno kupiti nekome nešto skupoceno.
I ne volim nijedan lažan period godine. Dan zaljubljenih, 8. mart i tu Novu Godinu. Svaki dan može biti sjajan i najbolji ukoliko sitnice urade svoje. Bez puno para, bez puno šminke, bez lažnih želja i zagrljaja. Šteta što funkcionišemo rutinski. Makar većina. A život je zaista lep...
Ljudsko prokletstvo
I svi mi ponekad pomislimo: "Zašto?"
Zašto sve mora da se odvija na način na koji mi to ne želimo? I zašto kada znamo šta želimo, opet nismo sigurni da li je to to što želimo? Zašto i kada je prisutna ta ljubav, nismo sigurni da li je imamo u potpunosti? I zašto kada nema ljubavi, nismo sigurni da li nam je potrebna?
Ali čak i mi, neromantične duše, željni smo ljubavi. Iako je na veoma čudan način ispoljavamo. S jedne strane, prevelikim uzdržavanjem od emocija kako ne bismo pokvarili čaroliju, a s druge strane pak, prekomernom pažnjom prema onome koga volimo kako bi taj neko u svakom trenutku bio svestan naše ljubavi.
Da li život zaista može biti surovi bumerang i vratiti nam duplo gore od onoga što smo radili u prošlosti? I kako ubediti isti taj život da smo svi mi ljudi od krvi i mesa sa emocijama i potrebama da zadovoljimo našu psihu? Kako shvatiti to da ljudima bez svesti sreća češće dolazi na vrata a dobrim osobama dolazi isto onoliko koliko čovek tokom života pronađe detelinu sa četiri lista?
Kako shvatiti prokletu sudbinu?
Prvi sneg
I pao je prvi sneg. Nije pokrio ulice i krovove kuća, ali svakako nas je svojim uskomešanim prolaskom kroz vazduh upozorio da zima dolazi.
Ja ne volim sneg. Ali volim zimu. I sad, kako zima bez snega? Jeste glupo, ali sada ne pričam o emocijama koje sneg može da uzrokuje kod ljudi, već o klasičnoj prirodnoj pojavi kao što je sneg.
Sve je lepo kada padne sneg preko pola metra a onda čim izađe prvo sunce krene da se topi, pa je voda svuda po ulicama kao da je kiša padala mesec dana. I noge nam se kvase i ne možemo normalno da prošetamo gradom a da se ne vratimo kući kao da smo bili u Amazonskim tropskim šumama.
A kada je u pitanju zima, ona svakako svima nama nekako dobro dođe posle vrelih letnjih dana, posle pomešanih emocija, gluposti koje smo pravili, jer tokom leta svi mi imamo neki višak adrenalina koji želimo da ispoljimo na bilo koji način.
Za mene prava zimska idila jeste kada dođe to tmurno vreme i nebo postane maglovito tako da mu se ne može videti pravo lice. Kada se pije topli čaj kod kuće, vreme provodi sa svojim najbližima i kada se vatra čuje iz ognja kako pucketa.
I ko voli sneg neka mu se raduje, ko ne voli sneg neka mu se opet raduje jer sve je prolazno u životu, kao i taj sneg što nas poseti jednom godišnje.
"Uživajmo u životu danas, juče je prošlo, a sutra možda doći neće.."
Muški način presipanja iz šupljeg u prazno
Postoji jedna vrlo zanimljiva stvar kod današnjih muškaraca.
Zbog čega svi govore kako bi voleli da upoznaju jednu finu devojku, koja je skromih razmišljanja, koja je mirna, divna, za koju znaju da je vredna pažnje, za koju znaju da će zbog njega prekršiti sva pravila i to samo iz ljubavi? I svi kažu da im je potrebno da ih devojka samo voli i bude tu uz njih. A zapravo dešava se ovakva situacija..
Momak stvarno sretne takvu devojku. Krene u neku komunikaciju sa njom. Nakon izvesnog vremena shvati da zapravo nije to to što je tražio, jer zaboga ona i ne izgleda dovoljno provokativno za njegov ukus, nema obline koje zadovoljavaju njegove seksualne kriterijume i već posle pete rečenice oni se okreću svojim drugovima i ignorišu prethodni razgovor sa datom ženskom osobom.
Zašto uopšte vi muškarci pričate da želite takve devojke a u stvari ne možete da se pomirite sa tim da će vam devojka imati mnogo manji dekolte nego što ste zamišljali ili vam nešto drugo zasmeta po pitanju fizičkog izgleda i da takva fina devojka ne izgleda kao neka koja je sišla sa modne piste?
Ili se dešava situacija da se vi muškarci upustite u vezu sa nekom finom devojkom, a varate je sa drugima samo iz razloga što se ne penje na štiklama i ne nosi kratke suknje.
I posle muškarci ne mogu da shvate žene. Ko će vas da shvati?
Čovek?
Svi se danas žale kako su žene onakve, muškarci onakvi... Danas gledam neki video na svima poznatom youtube-u, govori čovek kako su sve žene iste, te varaju, te lažu, te ovo, te ono. Ili ja imam previše sreće da budem okružena dobrim osobama koje imaju i zrno savesti da, kada se upuste u emotivni odnos sa nekom osobom, ostaju lojalne takvom odnosu sa nekim.
Ili ja možda na previše dobar način biram kakve ću ljude oko sebe imati, pa se samim tim i ne susrećem sa pričama o tome kako žene varaju, lažu, imaju po stotinak lažnih profila po internetu, ne znaju ko su ni sebi samima kada se pogledaju u ogledalo.
Zaista mi nije jasno šta se više događa na ovom svetu. Iako je besmisleno zamarati se svim tim, ali iz dana u dan mi je sve više muka od priča kako su svi jednolilčni i jednolično razmišljaju.
Ne razmišljaju svi isto. I nisu svi isti. Samo što je nekima Bog dao sposobnost zdravog razmišljanja, a neke ostavio pošteđenim.
Tužno je sve ovo oko nas. Ako nastavimo gajiti gnev u nama, ako nastavimo negovati predrasude i svojim rečima širiti negativne misli, nećemo ni promeniti mišljenje o drugima. Nećemo verovati da postoje oni koji su vredni pažnje.
A ako samo malo pogledamo oko sebe, svi se mi žalimo na ovo isto. I tako ćemo svi mi ostati da dižemo monološke revolucije na papirima, video snimcima, blogovima...
Život ne mora biti siv, može biti i žut, ako mu sami dodamo malo boje.