Među oblacima, negde daleko
-Ovde smo dolazili često. Sa ove klupe gledali smo u drveće koje je stajalo ispred nas. Ali imali smo omiljeno. Izdvajalo se od svih ostalih jer je imalo tri grane koje su bile umršene. Nijedno drugo nije imalo umršene grane. Samo to jedno, od njih 14. Da. 14.
-Voleli smo taj most. Uvek smo se trudili da uhvatimo trenutak kada na njemu ne prođe nijedan automobil jer jedino tako smo mogli u potpunosti da vidimo natpis na zgradi iza tog mosta. I dalje je tamo. Samo od onog dana, nisam uspela da uhvatim momenat praznog mosta. I od tada natpis ne mogu nikada da pročitam do kraja. I dalje piše, i to će proći.
-I pamtim taj dan kada smo ceo dan hodali bosi. Bila je opklada u pitanju. Rekao si, i da zgazimo u mulj, neku odvratnu smesu na ulici, žvaku, makar pala kiša, hodaćemo ceo dan bosi ulicama. Noge su nam bile crne kao gar kada smo došli u stan.
-Rekao si da mi nikada nećeš poželeti dobro jutro kada se probudiš kraj mene. I makar bila tebi iz jutra u jutro sve lepša i lepša kada me pogledaš u oči, nećeš mi reći koliko sam ti lepa. Jer, rekao si, ne želiš rečima da upropastiš najlepše trenutke u svom životu. Rekao si, reči uvek pokvare sve.
-I još, rekao si. Kako je nebo puno misterija. Želeo si da budeš astronom. Nisu te zvezde inspirisale. Inspirao te je njihov sjaj. Jer nisi mogao da vidiš na daljinu pa je u tom tvom mutnom pogledu sjaj izgledao kao da se stapa sa sjajem svih ostalih zvezda. I volela sam tvoj mutni pogled. Jer sam u tvojim očima sebe videla kako zračim.
-A nisi bio tako rečit. A opet jesi...
Neko drugi više zna, neko bolji
"Moj život je brilijantan, čist". Pomislio je..
Momenta kada se rodio se ne seća. I jako mu je žao što ljudski mozak nije tako sačinjen da se sećamo svakog momenta u životu. S druge strane, najviše na svetu bi voleo da zaboravi neke trenutke.
Čudak je mali bio kao dete. Uvek je imao samo jednog prijatelja. Čak i u obdaništu kada je bio. Jer je mislio da tajne ne može da deli sa više od jedne osobe. Bio je previše naivan u mladosti. Voleo je da ima osobu s kojom može da priča o svemu. Baš o svemu. I uvek je bivao nasamaren. I pomisle ljudi, to su deca.. Petnaest, šesnaest godina. Ali ne. On je u duši bio jedno veliko dete, ali njegov mozak bio je prilično zreo. Sposoban da oseti laž, prepozna zle i dobre ljude. I upravo zbog toga je uvek imao samo jednog prijatelja. Jer nema puno dobrih ljudi.
Njegove misli su se drastično menjale s godinama. Vremenom se oslobodio, postajao svestraniji i imao puno ljudi oko sebe koji su hteli da učine puno za njega. Ali nikome nije verovao. Savete je primao vrlo rado, ali isto tako umeo da prepozna dobronameran savet koji su uistinu bili retki, zato ih je i retko usvajao. Uglavnom je mislio svojom glavom.
Bio je prilično samostalan. Visok, crn, markantan, mogao da ima svaku ženu koju je poželeo. I žargonski rečeno, lepile su se i one žene koje vole novac. A imao je puno novca. I nije bio rasipnik. Jer uvek kada bi želeo da kupi nešto skuplje, preračunavao je u glavi koliko se to isplati i da li bilo šta što kupuje nije slučajno njegov hir. Ali nije bio šrktica. Jednostavno, imao je teško detinjstvo i divne roditelje koji su se jako mučili da prehrane svoju porodicu. I on je svakog svog dečijeg momenta bio svestan da nije živeo u imućnoj porodici. Ali svakako da je posle svakog svog većeg uspeha priuštio sebi malo materijalnog zadovoljstva. Čisto da podseti sebe da je vredniji nego što je bio juče.
I jako je poštovao žene. Jer je njegova majka bila divna žena. Nikada ga nije tukla i uvek mu je pričala priče o dobrim i lošim ljudima. Te je priče najviše voleo. I zahvaljujući tome znao je kako da prepozna iskrenost i toplinu ženskih očiju. A mnoge su mu pričale prazne priče. Dopustio je jednom sebi da ga lažu i ukrali su njegovo poverenje. Tako da ga vremenom nije više imao. Verovao je samo sebi. A ljudima oko sebe dopuštao da misle da im veruje. I bio je vrlo vešt u tome.
Nije iskorišćavao ljude. Sa nepoštenima je lako izlazio na kraj. Ali sa onima koji su mu nešto značili u životu uvek im se vraćao, da ih makar pita za zdravlje. A obožavao je to pitanje. I vrlo obraćao pažnju prilikom razgovora s ljudima koliko ih interesuje njegovo zdravlje. Shvatio je vremenom da samo njegove roditelje to interesuje. I nikoga više. To mu je bila još jedna potvrda koliko je drugima stalo do njega. Jer svi su mu zavidili na uspešnoj karijeri i njegovoj poštenosti. Bio je svestan svakog trenutka da postoje mnogo bolji i uspešniji od njega na ovome svetu, a on se samo trudio da sebi udovolji. Da bude pravi ponos i dika njegovim roditeljima, da bude ono što jeste. A uživao je u načinu na koji razmišlja, uvek se izdvajao od savremenog sveta i prezirao moderno doba.
Maštao je o srednjovekovnoj ljubavi. Voleo da gleda crno-bele filmove i uživa u toj ljubavi na crno-belim trakama. Obožavao je pozorište i bioskop, da čita knjige i sve što je moglo bar na tren da ga odvuče od realnosti. Retko je bio maštovit jer je suviše bio pri zemlji. I kada bi sebi dozvolio da se neki korak uzdigne iznad površine zemlje, uvek bi se najpre vezao za neki kamen da ima šta da ga zadrži ako bi kojim slučajem poleteo isuviše visoko. Imao je strah od visina. I nije ih voleo. Čak nikada nije putovao avionom. A voleo je oblake. I kao mali uživao u pronalaženju smislenih oblika od oblaka na nebu. I tragao je čitavog života za takvom ženom. Za ženom koja je isto tako volela realnost ali koja bi ga u trenucima s njom povela do nekih visina. A voleo je staru modu. Ooo da, itekako! U svom stanu imao stare gramofone, ploče, enterijer od drveta, voleo je miris drveta. Stare časovnike, stripove, evergrin muziku i knjige. I uvek žalio što nije živeo u neko starije doba.
Nije bio nepogrešiv. Grešio je, kajao se retko, kada bi bio ljut vređao i psovao ali nikada nije dopustio sebi da se ne izvini zbog svog ponašanja. Ali obično je bivao takav jer je mrzeo nepravdu. Loše ponašanje, laž i neiskrenost. To je nasledio od njegovog oca. Jednim delom je mrzeo što ima te osobine u sebi, jer je u nekim trenucima voleo da ga lažu. Pogotovo žene koje je jako želeo da voli. I da im veruje. Ali nije mogao da ne prepozna laž i ne odreaguje. Bio je kao detektor laži. Postajao bi jako besan i bio u stanju tada da svašta kaže. Ali ruku nikada nije podigao na ženu. Jer kada bi došlo do tog trenutka uvek bi se setio majke i samo ućutao. Znao je kada prevare, znao je da ga lažu kada kažu da se neće ponoviti. I tu je obično stavljao tačku i nastavljao dalje. I to je bila jedina njegova mana. Retko ali burno nekontrolisano ponašanje. Ali makar je to bilo jako retko.
Često je razmišljao u svojoj mladosti o deci. Bojao ih se je jako. Zato je uvek vodio računa da ne dođe do nekih neprijatnih prevremenih događaja. Nije želeo da se suoči sa tim bićem u momentu dok još nije spreman da tako nešto pogleda u oči. Ali s druge strane je jako voleo da mašta o deci. I tome kako bi ih vaspitao kada bude došlo vreme za to. I obično je razmišljao u sebi o tome jer se plašio samog izgovaranja te reči: "dete". Jer uvek kada bi maštao o tome, pomislio bi na činjenicu da bi voleo da njegova decu budu kao on. Tako čist, tako normalan, tako obazriv i pažljiv. I nije mogao da svari pomisao da možda se njegovoj deci ne bi svideo takav način ponašanja. Da bi možda upala u loše krugove ljudi i ko zna šta još. I tu bi obično prekinuo svoje razmišljanje o tome.
Imao je jednostavno mišljenje o svrsi života. Da je ljudima dodeljena uloga da dišu, budu zahvalni što su se rodili i trude se da tokom svog života maksimalno opravdaju momenat kada su prvi put otvorili oči. Momenat kada su udahnuli prvi delić vazduha, momenat kada su ugledali oči bića koje ga je donelo na svet i da opravdaju sve ostale buduće trenutke koje će neko činiti zarad svakog daljeg njegovog koraka napred. Nije puno razmišljao o smrti. I retko ko ga je pitao za mišljenje o tome. Ali da bi upotpunio svoju zbirku mišljenja o raznim uglovima života, morao je da ima mišljenje i o tome. A vrlo je kratko bilo. "Desiće se kada bude bilo suđeno. Kao sijalica. Svetli punim svojim sjajem dok još može. Vremenom se troši njena energija i jedna od nekoliko glavnih žica puca. I ona se gasi. Tako i ljudski život."
Nije bio jedan od onih koji je imao odgovor na sve. Jer jednostavno, koliko god da je imao iskustva, znao je da neko ima više. I uvek bi pri izjavi svog mišljenja dodao tu rečenicu. Da je neko drugi znao bolje od njega.
Nije bio nametljiv čovek. I smatrao je da nije od onih koji je imao neka specifična obeležja po kojima bi ga pamtili. Bio je jednostavan i voleo je jednostavne stvari. I da ma koliko god posedovao tako malih osobina, bio je veliki čovek. I svakome za koga je mislio da ga bar imalo voli pričao je priču o lepom ponašanju. A ona je išla ovako..
"Kad je hladno, bodljikavo prase traži drugu bodljikavu prasad da leže zajedno, da se zbiju, jer im je tako toplije. Da nemaju bodlje to bi bilo lako. Ali, bodljikava prasad imaju duge i oštre bodlje. Kad se zbiju u gomilu, bodu jedno drugo. To nije dobro. A nije dobro ni kada im je hladno. Zato se bodljikava prasad dugo muče dok ne nađu neko zgodno rastojanje: da budu jedno uz drugo a da se ne bodu. To rastojanje zove se lepo ponašanje. Jer, lepo ponašanje je: da ja ne povredim tebe, da ti ne povrediš mene; da pomognemo jedno drugom, da i meni i tebi bude dobro."
...nadajući se da će u ljudima stvoriti makar delić osećaja dobrote. Jer je želeo da na ovome svetu bude malo više dobrih ljudi...
M!
I večeras je došao taj trenutak. Trenutak kada promili govore sve..
Hladno je veče. Tvoj koncert očekuje oko tri stotine ljudi. Malo je mesto, pa razumljiv je i broj tvojih obožavaoca. Da je veće, ili neki omanji stadion, bilo bi više ljudi. Na primer oko osamdeset hiljada njih koji bi uspeli da dođu, sigurno.
Posle sat i po čekanja do ulaska u klub, stala sam sasvim slučajno baš pored tebe. I ne. Nije to obična ljubav prema nekoj običnoj popularnoj ličnosti. Jer to si ti za mene. Običan čovek. Sa emocijama, stahovima, uspesima i padovima. I bez obzira na činjenicu što nikada se neće ostvariti ono o čemu maštam skoro svaki dan, ipak verujem u svaki sledeći susret sa tobom. Jer te večeri..
Pogledi su rekli svoje. Tvoje posustajanje i moje suzdržavanje od traženja autograma, slike sa tobom..
Iako sam uvek imala hrabrosti da kažem, pokažem i dokažem svoje emocije, prema tebi nisam mogla. I nisi me razumeo te večeri. Videla sam i shvatila to. Okrenuo si se drugim pričama a ja nastavila putem svojih misli.
Iako ne znaš, a nikada nećeš ni znati šta sam imala da ti kažem, želela sam da ti objasnim koliko toga zajedničkog imamo ti i ja i da se nadam još samo jednom susretu. Jer još samo jedan pogled biće dovoljan. I više nego dovoljan.
Hrabrosti nemam, a još manje reči za ljubavne romane.
