Šah-mat
Kada je gitara naštimovana, svaka odsvirana pesma svirača izgleda da je po volji onoga koji sluša. Tako je i sa ljudima. Kada smo "naštimovani", želimo da uradimo samo lepe stvari za onog koji je nama drag i tada su sve stvari na mestu. Ali šta se dešava upravo sa tim istim, nama dragim ljudima, kada pored svega lepog što činimo za njih preobrate sebe u osobu kojoj je teško udovoljiti, tako da i mali znaci pažnje nisu dovoljni da izmame osmeh na njihovom licu?
Od postanka, čovek je kompleksna vrsta živog bića. Najkompleksnija. Stvari bi mogle mnogo lakše da funkcionišu da smo kao biljke. Dok se polivaju, one se održavaju u životu. Ponekad se čini da nije samo voda ta koja ih čini živima. Naizgled, kao da i sam dodir ih učini živahnim, ili pogled, ili čak neka mila reč.
Previše smo sebična postojeća vrsta. Počeli smo da tražimo mnogo, a malo dajemo zauzvrat. Očekujemo kovčeg zlata, a još uvek nismo otvorili vrata nijednom lepom rečju. Zašto mora da dođe do iskazivanja toliko ružnih i bolnih reči da bi nam najednom sva prethodna pažnja zlata vredela?
Svi se pitaju gde je nestala prava ljubav. Nestala je upravo na istom onom mestu i u istom trenutku kada je došlo i do nestanka poštovanja, iskrenosti i tolerancije. Nestala je onda kada su ljudi počeli zdravo za gotovo da shvataju rečenicu da je bolje nekad slagati kako bi druga strana ostala nepovređena, pa su počeli da lažu i za mnogo veće i ozbiljnije stvari. Nestala je onda kada su ljudi preozbiljno shvatilli da "para vrti tamo gde burgija neće". I na kraju, nestala je tamo gde je zagrljaj i nečije prisustvo postalo mučenje.
Čini se kao da postoje nekoliko podvrsta vrste čoveka kao živog bića. Sve je više onih hladnih i "bezglavih" kičmenjaka, koji i da su nekad znali, namerno zaboravljaju sve moguće načine doživljavanja lepog. A reklo bi se da vrsta u izumiranju su upravo oni koji još uvek pokušavaju da sačuvaju te načine, koji, iako su nekad voleli i izašli iz bitke kao ranjeni, spremni su da opet ratuju kako bi osvajali i bili osvojeni.
Na posletku, ljubav je kao šah. Najlakše je predati partiju već na početku, ostavljajući i sebe i protivnika u neizvesnosti čija bi to pobeda mogla biti. A najteže je napraviti onaj "šah-mat". Jer tada ne pobeđujemo, već sve protivnikovo osvajamo, ili sve naše biva osvojeno.
Evina jabuka
Ljude danas sve više navode na razmišljanje nečiji postupci, izgovorene reči, naslikane slike, komponovane pesme. Kroz to razmišljanje, padne im na pamet nešto što bi moglo da se uradi povodom nečijeg dela, da se da netraženi savet na nečije misli, da se doda još koja boja na slici ili da se koriguje refren neke pesme.
U većini slučajeva ostane na tome. Sve to ostane tako "šta bi bilo-kad bi bilo", ne trudeći se da bilo ko iznese svoj stav prema nečemu, i ubrzo se sve to zaboravi. Pitam se, gde je nestala hrabrost za preduzimanje stvari, inicijativa da se bilo šta promeni, ako ne u korist zajednice, onda u svoju korist.
Divim se ljudima koji se odriču mnogih zadovoljstava kako bi za centimetar više produžili ruku ka svom cilju. Podstiču me oni koji danas kažu:: "za par meseci ostvariću to", i zaista to ostvare. Podstiču me ljudi koji ti daju pravi i iskren recept za uspeh na bilo kom životnom polju. Volim da slušam ljude čija se veličina ne meri parama na žiro računu, već osobinama kao što su upornost, motivisanost, inspirativnost, svrsishodnost, istrajnost.
Najbolje sedište je najbolje rezervisati pravilom: polako ali sigurno. Ali, zbog veka u kojem živimo, danas je moguće preskočiti sve moralne stepenice i naći se na poziciji koju bez sumnje zaslužuje onaj koji je tek zakoračio na drugi stepenik. To je isti onaj koji i dalje veruje da ne treba igrati prljavo i da će se svaki trud isplatiti jednog dana. I ko još pita za moral? Saznati nešto više o toj reči je danas nažalost moguće samo u Vujakliji, a u praksi je nemoguće za verovati.
I ovo je svakako tema na koju su mnogi vodili razgovore, ali to je sve što radimo. Vodimo tuđu brigu, gledamo u dvorište našeg komšije, beremo tuđe trešnje umesto da zasadimo svoju, trudimo se da nađemo što više mana umesto vrlina kod drugih. Sve radimo protiv svojih realnih perspektiva, očekivanja i maštanja.
Upravo oni koji su još od davnina spoznali veštine preskakanja svih stepenika da bi se došlo do moći i vlasti, koji su govorili da je tako ispravno raditi, masa danas ne zna da upravlja svojim blagom da bi stvorili svoje kraljevstvo i gradili svoje čvrste zidine. Ta masa živi danas u tuđem kraljevstvu, u začaranom krugu onih koji obećavaju mnogo i pune naše korpe umesto kofere.
Ali tu su mali revolucionari koji razbijaju te zidine i traže šupljine kako se više ne bi trovali praznim rečima. Sve je više onih koji usavršavaju sebe, nalaze sredstva da postanu vlasnici svojih života, da budu robovi svojih užitaka, a ne tuđih. Kada prestanemo da budemo gluvi na svoje želje i snove, kada počnemo da verujemo u sebe, tada ćemo prestati i da mislimo tuđom glavom.