I zrno peska u pustinji nađe svoju dinu, samo mi..
Zbog čega se uvek na kraju svede samo na tu misao? Misao o tome da imate pored sebe nekog ko će vas voleti više nego što vas bilo ko na svetu može voleti? Pružiti vam pažnje i više nego što zaslužujete, ćutati sa vama kada vam to najviše treba..
Ljubav je danas postala samo tema razgovora. Ona više ne predstavlja nešto inspirativno, nešto što pokreće ljude. Kada pitate većinu šta misli o ljubavi, reći će da je to gubljenje vremena. Ja ne volim zalaziti duboko u teme sa kojima sam odavno izgubila kontakt. Ali kada nešto lepo kao što je ljubav tako dugo ne dolazi do vaših ruku, zapitate se šta nije u redu s vasionom? Zašto se delovi još uvek nisu sklopili? A kada dođete do onog najgoreg pitanja.. Da li će se ikada ti delovi i spojiti, to ume da deluje deprimirajuće.
Mnogo je ljudi koji su bez svoje "srodne duše". Da li nas to život smatra kao pijune koji će prvi istupiti boreći se za pobedu? Da li je vredno boriti se danas za nešto što je odavno izgubilo svoj sjaj kada znamo da će nam drugi unapred dati šah-mat?
I kratko o ovome. Jer nema mnogo logike. Niti mnogo pravih odgovora na prava pitanja. Zato i mislim da niko ne voli da muči sebe životnim zagonetkama. I zato uradimo ono što najbolje znamo. Da vreme radi za nas..