Moji dani
Obožavam ovu ranu jesen. Podseća me na sve što je nežno, milo i drago mome srcu. Podseća me na detinjstvo u mom rodnom gradu u kojem više ne živim nažalost. Uglavnom me podseća na početak svega. Retko kad su mi se sa početkom jeseni završavale neke stvari. Ili ih se ja bar ne sećam. Ah, da. Upravo sam se setila jedne. Ali ona nije vredna pominjanja.
Obožavam jesen! Ne znam zbog čega ljudi ne vole žuto lišće. Predivno je kada se trotoari oboje zlatnom bojom. Čitav grad. Kada deca bacaju to lišće na sve strane kao da je sneg i skupljaju kestenove. A tek miris u vazduhu.. Daje svežinu svemu. Čak volim i kada sunce ranije zalazi. U jesen ono dobija posebno žuto-narandžastu boju kada odlazi iza horizonta. A nebo. Zvezde su tada predivne na nebu. I sve je jednostavno i čarobno. Čak i istraživanja pokazuju da su žene najlepše tokom septembra. Najlepši period za početke.
I ove jeseni ću je čekati. Nju. I zaista želim da to bude u ovom godišnjem dobu. Ne mora ove godine, može i sledeće. Samo neka se desi kada sve utihne. I sve postane mirno. Kada ljudi misle da dolazi hladno vreme, moja krv tada oseća leto. Naredna tri meseca biće samo moja.
Šteta što ljudi ne vide magiju u atmosferi koja se stvara tokom perioda spadanja maski. Perioda kada glave postaju hladne i srca toplija. Najlepšeg perioda za podeliti s nekim vreme uz šolju čaja, pričati o ljubavi ili ni o čemu. A možemo samo ćutati i posmatrati iz fotelje kako iz dana u dan tonemo u dublji mrak..