Autobus morala
I tako kreću razne priče.. U glavi, na stolu, kroz oči neznanca. I kada se prvi put nađeš u situaciji da čekaš autobus koji ćete odvesti do neke stanice, a još uvek ne znaš tačno koje, nestrpljiv si da i kroz obično staklo posmatraš ubrzani snimak filma koji će trajati verovatno par godina. I kao što jedan davni poznanik reče, svakog dana se treba probuditi sa ciljem. Pa makar taj cilj bio i da u toku dana popiješ dobru kafu sa prijateljem. Ali opet, osećaj može pokvariti bilo koji trenutak.. Pa tako i prijatelj može dobru kafu učiniti gorkom, ali i loša kafa može pokvariti momenat uživanja s prijateljem, iako znaš da se radi o momentu na koji ćeš zaboraviti već sutra.Elem, kada autobus stane na stanici koja nije još uvek tvoja, posmatraš sve one ljude koji namrgođenih lica ulaze i izlaze. A onda pokušavaš da se u staklu ogledaš, da primetiš, ukoliko staklo nije zamagljeno da li ima nečeg čudnog na tvom licu i da li i ti možda nekome sada, baš sada izgledaš kao baksuz. I onda se setiš mesta kojem si se uputio. Pa su ti sve prethodne misli nebitne, jer već u sledećem trenutku spaziš slobodno mesto. Pa onda razmišljaš o tome hoćeš li uspeti da zauzmeš. I ukoliko zauzmeš, već onda si izmamio sebi osmeh na lice jer si srećan što nećeš stajati narednih deset minuta. S druge strane, kada primetiš da neka starija osoba stoji, razmišljaš da li da ustupiš mesto ili ne. Ako ostaneš da sediš, prolaziće ti mala griža savesti što nisi ustao, a ukoliko pak ustaneš kako bi sela neka druga osoba, opet ćeš izmamiti osmeh na svom licu. I kada se ta osoba zahvali, nakon samo nepuni minut si sebi izmamio drugi osmeh na licu.A opet, tu je i mogućnost da uopšte nisi uspeo da zauzmeš mesto, pa si onda snužden što će tvoje noge ostati kao prikovane za tlo još neko vreme i nema nijednog osmeha, već bola u nogama..Zatim, može se dogoditi sitacija kada nailazi kondukter da naplati kartu. E onda vam se ne daje novac, i pomišljate na prevaru, odnosno, pomišljate na švercovanje samog sebe. Ali iz same pomisli na tako nešto javlja se strah u vama da ne budete izbačeni ukoliko vas zateknu bez karte. I onda ćete biti osramoćeni. A kada ipak platite kartu, osećaćete se bezbedno na neki način. Retko razmišljamo o bezbednosti, zar ne?A takođe vas u toku vožnje mogu nagaziti ili gurati laktom ako je kojim slučajem gužva. Tada imate poriv da se posvađate..Ali se ipak suzdržavate, ili možda nije tako? I kada dođe momenat izlaska iz autobusa, gledate samo da nastavite svojim putem ne razmišljajući uopšte više o situacijama koje su se dogodile u autobusu. Sve do narednog dana..
Verujem da se mnogi mogu pronaći u ovome, samo što nikada možda nisu o ovakvim situacijama razmišljali. Kako god bilo, ovo je sigurno jedan od dobrih načina spoznavanja samog sebe jer..
Svaka naša izgovorena reč se broji. A često toga nismo svesni..
Ukraden identitet
Vinski metež
U toj sobi koja beše ispunjena polumrakom, čuh graju ljudi. Uđoh iz radoznalosti da pogledam ima li nekog poznatog meni.. Videh par poznanika, nasmejanih, lepo odevenih, spremni da me okupiraju svojim pozdravima. Divno mirišu, zaista. Trudili su se da ne gledaju na mene kao na čudaka. Svi se oni bave poslovima koju su na daleko višoj stolici od moje. Naravno, u njihovim očima sam video mnogo neiskrenih reči, dodira, osećao sam čak i licemeran vazduh koji je dopirao od osobe kojoj sam bio okrenut leđima. Svako od tih ljudi je nekada u prošlosti razmenilo par reči sa mnom. Oduvek sam imao osećaj da, kada mi je bilo ko ispričao nešto o sebi, svoj problem, rešenje, dilemu, ubeđenje, kao da sam odmah sve te tajne stavljao u posebne delove. Ti njihovi delovi koji su postajali vremenom moji su se taložili. I ja sam se osećao posebno. Drago mi je bilo što su ljudi želeli da mi kažu toliko toga i osećali potrebu da podele sa mnom nešto njima veoma vredno. Sa čuđenjem sam naravno uvek odreagovao, ali sam saslušao do kraja. I nisam ih prekidao u svom trenutku govora. Gomilao se broj takvih osoba koje su čas po čas želele da mi nešto ispričaju. Nisam shvatao zašto to rade, nismo se poznavali toliko dobro a već sam znao suštinu problema koji vuku godinama unazad za sobom. I tako je svima trebao momenat moje pažnje. Mog odobravajućeg trenutka, kao da se slažem sa svim tim. Klimao sam glavom na sve što sam razumeo, ali i na ono što nisam. To što nisam razumeo, kada bih ostao sam, pokušavao bih da rešim u svojoj glavi. Neko bi zaželeo nekad čak i savet. A onda počeh da razmišljam, da li bi iko od njih voleo da čuje ono što ja imam da kažem. Da li da probam da sa nekim stupim u tako otvoren razgovor posle samo par dana spoznaje. I odlučih da odaberem neke. Tako prvom ispričah šta me je danas iznerviralo. Drugom šta me je oduševilo, trećem o čemu sam pisao. Ali oni nisu ćutali na sve to. Prekidali su me čim bih počeo da pričam. Kada bih napravio pauzu u trenutku razgovora, ovaj bi je iskoristio da započne neku svoju priču. Stanje kajanja što sam se uopšte upustio u deljenje svoje vasione se javilo odmah nakon završene priče koju sam i ovog puta saslušao do kraja. Pomislio sam da sa još nekim neće biti tako, ali bilo je.. Bacih se u razmišljanje zbog čega su svi tako sebični. Možda nisam dobro izvršio pretragu. Kada bi postojale kategorije ljudi, birao bih onu gde se najviše sluša i ćuti. KOliko samo prija osećaj dok slušaš nekog i ćutiš. I umesto bilo koje izgovorene reči na kraju, samo uputiš topli pogled koji je već grlio svu tu silinu ćutanja i skladištio sve izgovorene rečenice na mestu gde ga niko ne može pronaći. I tako ja nastavih sa svojim starim ćutanjem. I slušam. Slušam sve njihove lepe, slabe, najsvetlije trenutke. Jer svi ti trenuci ne mogu biti izuzetni ukoliko ih ne podeliš sa nekim. I tako se svaka tuđa priča penje mojim visokim stepenicama koje vode do vrha značaja..
Pre dvadeset godina, na današnji dan..
Dan rođenja. Dan kada smo godinama unazad izašli iz majčine utrobe i uvideli svetlost dana. Kada smo plakali što više nismo telesno povezani sa majkom i nosili majčinu krv na svom telu dok nas nisu okupali.
To je dan kada su naše majke pretrpele najviše boli samo da bi nas donele na ovaj svet. To je bol od kojeg može da se umre, zato i neke žene umiru na porođaju. Neke se porode prirodnim putem, neke carskim rezom. Neka deca prežive, neka ne.. A neko odluči i da abortira.
To je trenutak od koga se broje sekunde našeg života. Sati, dani.. Trenutak kada svi započinjemo život čisto belim papirom i ničega nismo svesni dok ne počnemo da razumemo stvari. Najveća radost za roditelje dok smo još bili bebe je bila naša prva progovorena reč. Tada su nas svi ljubili i još više voleli. A onda i prohodamo, počnemo da se igramo sa sve više igračaka i ljutimo se kada nam nešto nije dozvoljeno.
I tako prolazi jedna, druga, treća godina.. A onda krenemo u vrtić i tamo upoznajemo ostalu decu, učimo slova, brojeve.. Upoznajemo svet na razne načine. Pa dolazi osnovna škola itd..
Period adolescencije. Period kada su nekima rasle bubuljice, kada smo bili najnepodnošljivija stvorenja na svetu. Kada smo dobijali najviše batina i zabrana za izlazak. Manjak džeparca zbog slomljene vaze ili nešto slično. Period kada mrzimo ceo svet i mislimo da nas su svi protiv nas. Kada danas kažemo da hoćemo a sutra nećemo. Kada ne znamo ko smo i gde smo, a i dalje godine se broje..
Za neke se taj period puberteta završi a neke prati čitav život. Ali suština je da svi u duši ostanemo velika deca. A to veliko dete se najviše ogleda u starosti. Stari ljudi su džangrizavi, samo zapovedaju i ništa im nije po voli. Baš kao period adolescencije. A bolje da im se ne kaže da su stari i već psihički slabiji.
A već u sedamdesetoj godini izlapećemo, a možda i nećemo, pamtićemo a možda i zaboravićemo dosta toga.. Možda ćemo znati koliko imamo godina a možda i nećemo. I na kraju shvatićemo da je naš život prošao kao brzi voz i ko zna da li već sutra umiremo..
Bile naše majke žive ili ne, ne trebamo zaboraviti na njihovu hrabrost kada su odabrale nas. Ona će biti uvek najbrižnija bića, najsrećnija kada smo mi srećni, najtužnija kada smo tužni, razočaraćemo ih sto puta, usrećiti dvesta puta. I uvek ćemo im dugovati za vazduh koji danas dišemo. I kada budemo mislili da smo odrasli ljudi i ubeđeni da nismo više deca, uvek ćemo biti nečije dete.
Hvala ti majko sve.
Ljudski koktel
Za sve treba imati malo volje. Malo nje za ustati iz kreveta, spremiti ispit, posetiti prijatelja, spremiti iznenađenje za najdraže, napraviti jelo, odsvirati melodiju, poslušati drugoga, prošetati, izmamiti osmeh čoveku, pružiti pomoć bez razloga, pozvati stare da vidiš kako žive..
Za sve treba imati malo inspiracije. Za napisati roman, priču, pesmu, za naslikati portret, razmišljati o životu, napraviti maketu aviona, napraviti krug od domina, ofarbati zidove sobe različitim bojama, praviti sazvežđa na nebu čak i kada zvezda nema, izgraditi piramidu, most, stvoriti novi grad, za živeti, za umreti..
Za sve treba imati malo morala. Za shvatiti kada pogrešimo, budemo svesni trenutne radosti, svesni da se krećemo prema cilju uz uslov da ne gazimo preko drugih, za nasmešiti se i kada neko ne zaslužuje, za oprostiti ali ne i zaboraviti, za izviniti se, ne suditi o drugima kada ni mi sami nismo savršeni..
Za sve treba imati malo hrabrosti. Za podići se kada padnemo, za napraviti korak napred i kada odustajemo, za ući kroz zatvorena vrata ukoliko smatramo da će nas to učiniti srećnim, za prihvatiti naglas kada povredimo druge, za zavoleti i reći to, za usuditi se biti s nekim do kraja života..
I na kraju za sve smo potrebni malo mi. Mi da otvorimo dušu kada nam je teško, pustiti suzu kada boli, prihvatiti osmeh na poklon, prihvatiti savet iako ga ne uvažimo, razumeti i slušati druge, osetiti život i drugih ljudi pored nas, ne bežati od realnosti već suočiti se sa problemima, biti iskreni prema sebi, biti svesni da smo to mi. Opipati puls na našim rukama, staviti ruku na naša srca i osluškivati kako dišemo. Živimo sa našim gresima i učinjenim dobrim delima, izgovorenim rečima i prećutanim mislima. Naučiti da bitišemo u nama samima..
Moji dani
Obožavam ovu ranu jesen. Podseća me na sve što je nežno, milo i drago mome srcu. Podseća me na detinjstvo u mom rodnom gradu u kojem više ne živim nažalost. Uglavnom me podseća na početak svega. Retko kad su mi se sa početkom jeseni završavale neke stvari. Ili ih se ja bar ne sećam. Ah, da. Upravo sam se setila jedne. Ali ona nije vredna pominjanja.
Obožavam jesen! Ne znam zbog čega ljudi ne vole žuto lišće. Predivno je kada se trotoari oboje zlatnom bojom. Čitav grad. Kada deca bacaju to lišće na sve strane kao da je sneg i skupljaju kestenove. A tek miris u vazduhu.. Daje svežinu svemu. Čak volim i kada sunce ranije zalazi. U jesen ono dobija posebno žuto-narandžastu boju kada odlazi iza horizonta. A nebo. Zvezde su tada predivne na nebu. I sve je jednostavno i čarobno. Čak i istraživanja pokazuju da su žene najlepše tokom septembra. Najlepši period za početke.
I ove jeseni ću je čekati. Nju. I zaista želim da to bude u ovom godišnjem dobu. Ne mora ove godine, može i sledeće. Samo neka se desi kada sve utihne. I sve postane mirno. Kada ljudi misle da dolazi hladno vreme, moja krv tada oseća leto. Naredna tri meseca biće samo moja.
Šteta što ljudi ne vide magiju u atmosferi koja se stvara tokom perioda spadanja maski. Perioda kada glave postaju hladne i srca toplija. Najlepšeg perioda za podeliti s nekim vreme uz šolju čaja, pričati o ljubavi ili ni o čemu. A možemo samo ćutati i posmatrati iz fotelje kako iz dana u dan tonemo u dublji mrak..
Pismo neznancu..
Dragi Ti,
Možda nije pravo vreme niti pravi način da ti ovo kažem. Ali šta ja do vraga znam bilo šta o ovome. Sada zaista i ne znam. Nekada sam znala. Ti trenutno (ne)postojeća osobo u mom životu, ako ikada budeš pokucala na moja vrata imam par stvari za preporučiti ti.
Prva stvar. Dođi iskreno i sa osmehom. Pričaj puno. Jer volim da slušam. Smej se bezumno. Jer volim tuđi smeh. Smej se iz sveg glasa. Grohotom. Budi iskren. Iskrenost želim da vidim u tvojim mislima. Tvojim rečima. Tvom glasu. Da tvoj glas bude oslikan baš tim bojama koje neću nikada do kraja razaznati.
Druga stvar. Budi misteriozan. Imaj nekoliko tajni u sebi i zbog toga učini sebe najčudnijom osobom na Vaseljeni. Učini da se baš zbog svoje tajnovitosti zaljubim u tebe. Napravi u mojoj glavi lavirint zagonetki iz kojeg se nikada neću iščupati. To će me održati da se trajno interesujem za tebe. Da kad god te pogledam znam da kriješ od mene nešto sebi veoma vredno i čuvaš to u srcu, da o tome sanjaš..
Treća stvar. Budi pametan. Budi mudar i taktičar u ljubavnim igrama. Tako ću moći da znam kada želiš da me prevariš u bilo čemu. Jer poznajem pametne lažove. Oni najgore lažu. Smišljaju nemoguće stvari samo da prikriju istinu. I naravno da ću ti reći to nakon što napraviš pokušaj da slažeš. I tada ili ćeš i dalje biti moj, ili nećeš..
Četvrta stvar. Nemoj biti previše romantičan i nežan. Ne volim patetiku. Samo budi dobar. Čak i da si najveći propalitet ja ću te prihvatiti zbog svoje dobrote. Čuvaj me kao malo vode na dlanu i uvek misli na mene. Kud god da kreneš.
I najzad. Budi ono što jesi. Pokušaj da me zavedeš, igraš najbolju igru rečima, dodiruješ me pažljivo, pevaš moju pesmu, voliš me sa preterivanjem. Obožavaj me i imaćeš celu mene.
S ljubavlju tvoja,
Ja..
NE brže od života..
U životu postoji uvek ona crno-bela strana nečega, a isto tako i obojena strana istog. Postoji crno-beli televizor i televizor u boji. Postoje crno-beli snovi i obojeni snovi. Postoji crno-bela zastava i crveno-bela zastava. Postoji crna i bela topla čokolada i ista od jagode na primer..
Kada razmišljam o crnoj i beloj boji ili njihovoj kombinaciji, asocira me na to kao da moram da odaberem jednu stranu. I uvek ta bela strana bi trebalo da predstavlja nešto dobro a crna nešto loše. Zašto ne može biti obrnuto? A kada imam pred sobom spektar boja među kojima nisu crna i bela, ja se ne mogu odlučiti za neku. Jer one nemaju određeno značenje. Sve su nekako "sumnjive"..
Ljudima se obično kroz snove javlja podsvest. Ono o čemu ne razmišljaju tako često a opet ostaje nerešeno u njihovim životima. Ono za čim žude potajno i nemaju hrabrosti da ispolje to. Manifestacije naših unutrašnjih borbi ogledaju se kroz njih. A da li obraćamo pažnju na to da li su crno-beli ili obojeni...? I uglavnom dešavanja u njima predstavljaju neku metaforu.
U životu pravimo mnogo odluka. Pogrešnih i pravih. Živimo sa grižom savesti ukoliko napravimo pogrešnu, zaspemo sa osmehom na licu kada donesemo pravu. Pustimo koju suzu boli nakon loše odluke i po koju suzu radosti nakon dobre. Koliko zapravo dovoljno razmislimo pre nego što donesemo bilo koju? Da li se uvek setimo onoga "triput' meri, jednom seci"?
Rađamo se, rastemo, starimo i umiremo. Uvek kažemo da je život samo jedan i da ga treba iskoristiti. Ali.. da li smo svi svesni činjenice da nas odmah iza ćoška vreba posledica naših napravljenih koraka? Stoga..
Deset puta meri, jednom seci!
Ironični PMS - Žena
Ono kad imate dan kad mrzite sve što vam se nađe na putu. Da vas nervira bilo koja progovorena reč od strane najdražih. Želite da pobegnete daleko od svega i da za vas niko ne čuje i niko vas ne vidi više. Zaboravite prošlost.. ne! Izbrišete prošlost, i započnete apsolutno novi život tamo negde gde vas niko ne poznaje, gde možete raditi šta god poželite a da vas drugi ne osuđuju i ne bombarduju nekim bezazlenim savetima i prigovorima. Kada od mrava pravite slona.. O daaa.. Ti dani.. I ne! Nisu dani menstrualnog ciklusa.
Ukoliko vam se desi da vas takav dan sretne pet ili šest puta godišnje, vi ste zaista srećna osoba! I verovatno je uzrok vaše nervoze nečije pogrešno ponašanje u datom trenutku. Mada i vaše ponašanje može biti presudno za ometanje vašeg duha. Ali ukoliko od 365 ili 366 dana, takvih dana imate ukupno oko 300 dana recimo, (i ne, ne preterujem), onda je problem u vama. Vi ste anksiozna osoba i gunđalo kome je u krvi da baca primedbe na sve strane i kada za to nema potrebe. Čisto koliko da, kako se to danas kaže "izhejtujete" nekog ili nešto.
A kada još napravite kombinaciju gunđanja i ironije! I pokušate da pravite šale s tim.. Eee, to je doživljaj. Ko ume da istrpi takve osobe i ne napsuje ih, još ih i ima za prijatelja! Ja se divim takvim osobama. Mada često šale takvih osoba imaju smisla. Volim kad šala ima smisla..
Ironija. To je jedan od načina na koji možete da, kao što bi se reklo, na finjaka spustite na zemlju osobe koje previše pametuju. Ali onda kada ironija dostigne sarkazam.. E onda počinje "grizanje u meso"..
Eh, a tek zamislite ženu koja je po prirodi takva. Još u periodu menstrualnog ciklusa.. "Povuci i pokreni zabavu" ..
E, a ovde bi sasvim bio odgovarajuć vic..
"Otiš'o čovek u Ameriku. I pecao na nekom jezeru. Izvuče zlatnu ribicu. A ona mu kaže.. Ako me pustiš, ispuniću ti jednu želju. I čovek razmišlja.. Kaže.. Sagradi mi most do Srbije, da odem kući. A ribica će.. Ih bre, ajde nešto drugo. Dobro - reče čovek. Onda da razumem žene! A ribica će..
-Sa koliko traka želiš taj most?
Hladna glava
I nakon "iscrpne" priče o navodnoj ljubavi vratimo se na neke teme na koje se daju mnogo zanimljiviji odgovori. Ali to ne znači da su iste te teme u povratnoj sprezi sa zanimljivim odgovorima. Odnosno, ne mora da znači da su isto toliko zanimljive.
Naime, radi se o večitoj suprotnosti mišljenja pesimista i optimista. Ono čemu se optimista raduje, pesimista je uvek skeptičan. Imam jednu osobu u svom životu koja je zakleti optimista. I ako stvari ne izgledaju tako dobro, ona će uvek naći neki način da popravi to. Priznajem da se ljudi mogu dosta promeniti uz prisustvo takvih osoba. Ali ne do kraja. Pesimista će uvek biti sumnjičav čak i ako se nada dobrom ishodu. U glavi uvek postoji "šta ako"..
Razmišljam tako nekad kada pričam sa optimistima, da li su to "navodni" optimisti? Odnosno, da li te osobe iz nemogućnosti da usreće sebe pokušavaju da usreće druge svojom harizmom? Ili je u takvim osobama zaista usađena srećna duša?
Po mom mišljenju, uvek je bolje biti nesiguran. Ne biti pesimista, gledati na sve kroz tamne naočare, ali jednostavno ne verovati u savršenstvo. Jer mislim da u vremenu u kakvom živimo, danas je nešto sigurno, sutra već to nam uzimaju drugi. Bolje je imati hiljadu rezervi nego jedno sigurno rešenje. Jer ukoliko nemamo u glavi "šta ako", nećemo znati da se suočimo sa problemima koji se mogu javiti.
Ništa ti život sam neće pružiti ukoliko nešto ne tražiš od njega. Boriš se za to što želiš, strmiš većim ličnim uspesima. Ako već imaš mogućnosti za to.
Svet jeste lep kada sanjamo, ali od snova se ne živi..
I zrno peska u pustinji nađe svoju dinu, samo mi..
Zbog čega se uvek na kraju svede samo na tu misao? Misao o tome da imate pored sebe nekog ko će vas voleti više nego što vas bilo ko na svetu može voleti? Pružiti vam pažnje i više nego što zaslužujete, ćutati sa vama kada vam to najviše treba..
Ljubav je danas postala samo tema razgovora. Ona više ne predstavlja nešto inspirativno, nešto što pokreće ljude. Kada pitate većinu šta misli o ljubavi, reći će da je to gubljenje vremena. Ja ne volim zalaziti duboko u teme sa kojima sam odavno izgubila kontakt. Ali kada nešto lepo kao što je ljubav tako dugo ne dolazi do vaših ruku, zapitate se šta nije u redu s vasionom? Zašto se delovi još uvek nisu sklopili? A kada dođete do onog najgoreg pitanja.. Da li će se ikada ti delovi i spojiti, to ume da deluje deprimirajuće.
Mnogo je ljudi koji su bez svoje "srodne duše". Da li nas to život smatra kao pijune koji će prvi istupiti boreći se za pobedu? Da li je vredno boriti se danas za nešto što je odavno izgubilo svoj sjaj kada znamo da će nam drugi unapred dati šah-mat?
I kratko o ovome. Jer nema mnogo logike. Niti mnogo pravih odgovora na prava pitanja. Zato i mislim da niko ne voli da muči sebe životnim zagonetkama. I zato uradimo ono što najbolje znamo. Da vreme radi za nas..
Minsko polje
Kada nešto jako želimo, svim srcem, kako smo zamišljali da tako i bude počinjemo istog trena da razmišljamo šta nas sve može eventualno sprečiti na putu do našeg ključnog cilja. Da bismo došli do našeg glavnog cilja moramo najpre ispuniti niz zadataka koji su različite težine. I moramo veštački apsorbovati sve što nam neko ko je iznad nas diktira da bismo mogli jednog dana da budemo na sličnoj poziciji kao taj neko. Kažem veštački jer uvek prihvatamo odluke viših organa protiv naše volje.
Ukoliko imamo glavni strateški cilj u životu, imamo i strahove pred nama. Neću verovati u to kada mi neko kaže da se nijednom nije uplašio i pokolebao da se vrati, da odustane na tom dugom putu osvajanja vrha planine. Ono što sve nas, prvenstveno nas uporne ljude treba da motiviše do uspeha je vizija o tom vrhu. Vizija o trenutku kada postavimo zastavicu kao Nil Armstrong kada je sleteo na mesec. I tada će svi znati da je to naše mesto. Da možda nismo prvi koji smo došli do tog mesta, ali da smo ipak uspeli kao i naši prethodnici da se izborimo do kraja.
Pričati o životu je besmisleno. Jer život nikada nije bio i neće biti jednostavan. A nije ni pojam koji je do kraja istražen. Jer u tom sistemu svi funkcionišemo drugačije. Sa različitim interesima i stepenima ljudske razvijenosti. Živimo u različitim delovima sveta, pod različitim okolnostima. Zato ne možemo da pričamo o tuđim situacijama kada ni sami ne znamo gde sutra možemo da se zadesimo. Jer mnogo je teže doći do vrha, a mnogo lakše spustiti se dole. Na dno. Na taj strmoglavi pad ne moramo da utičemo mi sami, postoje i uticaji koji nisu pod našom kontrolom.
Zato sve treba posmatrati objektivno. Imati u vidu da ne postojimo samo mi. Da postoje i drugi. Da kako drugi mogu, da učinimo sve da mi možemo bolje. I da nas spreči sve drugo, samo ne jedno. A to je strah od sebe samih. Jer kada do toga dođe, mi odustajemo..
Uzdah. Treptaj. San. Život.
Jedno je kada sam sebe upitaš da li je ispravno uraditi nešto, ali drugo je kada te život ne pita da li ti odgovara da on uradi neke stvari za tebe..
Postoje različita verovanja i mišljenja da nas okružuje neka sila koja nam vraća sve vremenom kao bumerang. Kada neko uradi pogrešnu stvar i vrati mu se isto nekim, ne tako prijatnim gestom, kažemo za to da je karma. Ili neki za to koriste izraz "Marfijev zakon".
Obično pod uticajem alkohola ljudski mozak popušta pred stvarima koje inače u trezvenom stanju možda nikada ne bi uradili. Neki zovu bivše momke/devojke, neki ispoljavaju agresiju, a neki jednostavno alkoholom teše svoju nesrećnu "sudbinu".
Mislim da je ta stvar vezana za sudbinu prilično mitski pojam, usađen u ljudske mozgove još pre mnogo godina. Ali prilično dobro paše kada ne nađemo bilo koji drugi razlog zbog kojeg nam se trenutno dešavaju neke stvari. Ili meni je na primer favorit "ko zna zašto je to dobro", kada se nešto desi kako nisam zamišljala.
I uvek ćemo kada ustanemo svakog jutra pogledati kroz prozor u nebo i pomisliti na to šta bi moglo da nas očekuje tog dana, a isto tako ćemo svake večeri leći u krevet sa mišlju, zbog čega su nam se neke stvari desile istog tog dana.
Ali svakako je ohrabrujuća činjenica da, dok nam se bilo šta dešava, dok imamo razloga da razmišljamo o bilo čemu, znaćemo da izvršavamo naše uloge koje su nam date. Znaćemo da živimo život.
Izgrebana ploča
Ono o čemu zaista razmišljaju muškarci je seks. Ono o čemu zaista razmišljaju žene je ljubav. I seks. Ali ljubav dolazi na prvom mestu. Ljubav je svuda oko nas. Pre bih rekla da je to izmišljena emocija. I na kraju svega, to postane samo reč.
Zašto su ljudi toliko patili zbog te ljubavi, borili se, osvajali gradove, ubijali ljude zbog toga? Ako je ljubav nešto zaista tako lepo, zašto uvek mora da postoji mračna strana tog nikada do kraja spoznatog pojma?
Sigurna sam da svi imaju makar malo iskustva sa tom emocijom. Ili bar imaju izgrađeno mišljenje o tome. Ne mora da bude izgrađeno. Može biti i samo mišljenje.
Kada pomislim na crno-bele filmove, obično mi je u glavi Frenk Sinatra kako zavodi neku damu i peva joj "Can't take my eyes of you". Mislim da je u njegovom dobu možda i zaista postojala ta ljubav..
Ali kada govorimo o savremenoj ljubavi..
I kada prolaze kraj mene svi ti ljudi koji se drže za ruke, volim da gledam njihova lica, da primetim da li zaista uživaju u ljubavi. Neretko nailazim na ljude koji su gradili iza sebe godine zajedničkih uspomena, ali vazduh tih osoba kada ostanu sami često ispunjava samo tišina.
I dan danas kada pogledamo neki romantičan film ne bude nam jasno, zašto je to tako samo u tim filmovima? Verovatno zato što toga nema zaista u realnosti i ostaje samo veštački način hranjenja naših tela i srca koji su željni te ljubavi. 97% ljudi više ni ne zna kako treba da izgleda taj osećaj. Na koji način možeš da prepoznaš kada ona dođe, u koji kutak se smešta i kolikim intenzitetom preovladava tvojim duhom i telom. U ostala tri procenta spadaju ljudi koji su umrli zbog ljubavi. A to su većinom bili pesnici..
I jedno je sigurno. Vreme prolazi, ljudi razmišljaju o svemu samo ne o tome kako da zadrže sreću koja nas retko nađe. Zašto kada ona dođe, vremenom prestanemo da je budemo svesni?
Ženski "šovinizam"
Iako reč šovinizam znači nešto sasvim drugo, u današnjem svetu se na to gleda kao na neku vrstu ljudskog nemorala. Ili tako nešto.. Vrlo poznat je muški "šovinizam", ali hajde da analiziramo poređenja muško-ženskog šovinizma, s tim što će veći deo pažnje biti usmeren ženskom delu. Usput, ne zamerajte (ukoliko i čitate ovo moje) na mojoj slobodi pisanja.
Dakle.. Pod muškim šovinizmom kao bi trebalo da se podrazumeva nipodaštavanje ženskog razmišljanja. To odgovara onim muškarcima koji ne poštuju ništa što bi žena uradila ili rekla. Kada posmatramo ove mlađe generacije, može se primetiti dobar broj onih koji uživaju u svojoj mladosti u punom smislu. I ne traže, da kažemo, ozbiljnije veze sa devojkama već ih varaju na sve strane. S druge strane, žene su oduvek maštale o muškarcima koji ih nikada neće slagati, prevariti.. Ali sa svakim daljim razvojem ljudske populacije, sve je manji procenat verovatnoće da će muškarci ostati verni svojim devojkama, ženama. A da ne pričamo o brakovima gde muškarci imaju mišljenje da će imati seks čitavog života samo sa jednom ženom, koja će mu roditi dece, on će morati da radi, da ih izdržava a ljubav vremenom se dovodi u pitanje. I ne samo ljubav. Smanjuje se i ona stara želja za seksom koja je postojala u mladosti. I onda savremeni muževi traže nešto mlađe, uzbudljivije, hrle u međunožje drugih žena koje možda ni nisu svesne da su oni oženjeni i imaju decu. Ili jednostavno, plate neku prostitutku ako imaju dosta para.
Naravno, tu su i devojke i udate žene koje varaju. Da ne ispadne da samo kritikujemo muški rod.
Ali ključni problem je kada se žena ponada da će baš taj možda biti odgovarajući i upusti se u komunikaciju sa tim nekim, i onda kada treba da dođe do poljupca uslede reči.. "ali ja sam mislio da ćemo imati seks?!".. E onda sva ženska nadanja padaju u vodu i dolazi se do zaključka kako savremeni muškarci posmatraju žene samo kao seksualni objekat. A na strukturno nagomilavanje ovog problema doprinosi činjenica što se ove reči sve češće sreću.
Baš sam nedavno gledala jednu parodiju vezanu za današnje veze. Šta će sve muškarac reći devojci kada je napaljen?.. "volim te, ti si meni jedina.. Ti si sva divna, sva nežna, lepa, zauvek želim ostati s tobom, graditi porodicu.. "da, da, slušam te, aha, da.. Ajd' sad skini se".. I tako dalje.. Smešno ali istinito, zar ne?
Gde je otišao ovaj svet? Zašto mediji imaju toliki uticaj na ljudska razmišljanja, odluke? Gde su nestale prave vrednosti života?
I za kraj. Ženski "šovinizam" - kada žena odluči da iskorišćava muškarce i da ih povređuje svojim neodlučnim ponašanjem. Kada daš broj telefona i više se nikada ne javiš. Nešto slično muškom "šovinizmu".